Memoari

Bunjevački prigled, 2012/1, str. 51-53.

Aleksandar Raič

Memoar kao književni oblik i njegov značaj za Bunjevce

Nakon osnivanja našeg Udruženja građana „Bunjevci“ u Novom Sadu, našli smo se prid pitanjom: „Čime možmo doprinit bunjevačkoj kulturi, čuvanju i razvijanju vridnosti koje čine temelj identiteta naše male narodne zajednice?“ Nisu to mogla bit lipa bunjevačka divojačka i momačka kola el muzika, po kojima se danas Bunjevci pridstavljaje u najlipčem svitlu svog tradicionalnog stvaralaštva.

Malo nas je u našem Udruženju, a i godine nas stigle. Kad smo razmislili i pogledali se, svatili smo da su sićanja, iskustva našeg ditinjstva, mladosti i sazrivanja, često daleko od naši bunjevački korenova, bućur pun dragocinosti. Svatili smo da bi grijota bila kad ta iskustva ne bi pribilužili i ostavili u amanet našoj dici i unucima.

Tako je rođena ideja „Pečata vrimena“ – ko programa nigovanja uspomina, sićanja, promišljanja i procinjivanja svega onog šta je u svakom od nas ostavilo dubok, drag el gorak trag.

A kad se osvrnemo na ovi prohujali šezdest-sedamdest, a za nike i osamdest godina, uvik nas obuzima tuga i teška uspomina na iščeznuće bunjevštvine iz javnog života našeg zavičaja, subatičkog i somborskog kraja, pa i cile Vojvodine, Srbije. O kalvariji Bunjevaca u Madžarskoj da i ne divanimo. Ta mračna senka ostavila je na pečatu našeg životnog vrimena tamne, izbrazdane tragove, koji se provlače kroz stvaralaštvo savrimeni Bunjevaca.

Stvaranjom savrimeni bunjevački pisaca memoara, biluže se i čuvaje sićanja o poslidnji polak vika bunjevačke istorije, koju je obilužio taj nezasluženi, teški pečat izopštenja iz javnog života.

Memoarski književni žanr (Creative Non-Fiction) je pogodan za animiranje stariji generacija Bunjevaca, „čuvara sićanja“, jel omogućiva saradnju naratora, oni koji divane o svojim sićanjima, i kompetentni deskriptora sićanja, oni koji ta sićanja biluže, književno obrađivaje i priređivaje za objavljivanje. Na taj način, mogu se literarno obradit i publikovat vridne impresije, autorefleksije, analize okolnosti, subjektivna doživljavanja iz vrimena ditinjstva i sazrivanja sadašnji stariji generacija Bunjevaca. Brez ove vrste memoarske književnosti mlađe generacije pripadnika bunjevačkog naroda su osuđene da budu „ljudi brez sićanja i etničke prošlosti“. S razvijenom memoaristikom, bunjevačka književnost mož ispuniti svoju ulogu čuvanja i podstica-nja osavrimenjivanja etno-kulturnog identiteta mladi generacija ovog naroda a time se otvara perspektiva kulturne i društvene revitalizacije Bunjevaca.

Naposlitku, ko cilj našeg nastupanja u javnosti, jeste podsticaj pisanja memoara med Bunjevcima. Stvaranje istorijske-autobiografske dokumentacije od značaja je za rekonstrukciju uslova stvaranja, održanja i razvoja etno-kulturnog identiteta Bunjevaca. Želimo pokazat da pisanje memoara nije nedostižna želja nego je umiće koje se mož naučit. Nikolko slideći memoarski zapisa, prvenci su njevi autora. Ponešeni osićanjima i udubljeni u slike dragi ljudi, krajolika, zamišljeni nad značenjom davno prošli događaja, uspili su  nam dočarat boje i zvuke svog ditinjstva, svoji mladalački traganja za iščezlim bunje-vačkim identitetom i za tajnim silama koje su zamrsile konce sudbine Bunjevaca.

Namira nam je da skupimo i objavimo u ovom zborniku, memoare Bunjevaca, i da tako doprinisemo afirmaciji pisaca memoar-skog stvaralaštva na bunjevačkoj ikavici. Publikovanje kvalitetne memoarske književnosti na bunjevačkoj ikavici biće i doprinos me-đunarodnom priznavanju našeg lipog govora ko jezika, na kojim se nastavlja stvaralaštvo Bunjevaca koje su oni razvijali ko baštinu svoje viševikovne kulture.

Završavam ovu bilušku s porukom: Počmite  bilužit svoja sićanja. Ona postoje dok nas ima a ostaju za slideća pokolenja kad su poslata na okean vrimena sačuvana u boci kaku prid-stavljaje memoari.

_____________________________________________________________

Bunjevački prigled, 2012/1, str. 54-59.

Suzana Kujundžić Ostojić

Pečat vrimena

Šta je „Pečat vrimena“

Pečat vrimena su sociološki al lični memoari našeg – sadašnjeg vrimena u kojem žive i Bunjevci. Tačnije ričeno, u kojem se pokušavaje snać i živit i Bunjevci. Živit onako ko da nije bilo pedesetak godina mraka, nemogućnosti izjašnjavanja, generacija i generacija mladi Bunjevaca (i ne samo nji) koji su se stidili svojeg maternjeg jezika. Potpuna društvena izolacija, odsustvo ponosa na svoje poriklo – kod velikog broja.

Tu je i duboka rana bunjevačkog porikla koja je donela i  podilu med samim narodom, na „naše“ i „vaše“, na Bunjevce i Bunjevce Hrvate. Tako slabi, razjedinjeni a nahuškani jedni na druge, podiljeni dubokim jarkom, koji je u pojedinim slučajovima napunjem i s mržnjom, satiremo i ono malo vridnosti koje su nam ostale. Podiljeni  kaskamo za  vrimenom u kojem živimo, neprilagođeni ko Bodlerovi Albatrosi, kadgod ponosne tice ove ravnice a sad ko nezgrapne tičurine koji nit znadu letit nit koracat. Izvrgnuti podrugivanjima nalazili smo različite (svako za sebe) modalitete socijalne mimikrije, kako bi što manje upadljivi bili bliži onom što se od nas očekivalo a što nismo bili.

Pečat vrimena – ditinjstvo

Kad dođemo na ovaj svit postajemo dio neprikidnog lanca nastavljanja vrste, produžetka života oni koji su bili prija nas, sa svojim zadatkom koji triba da ispunimo u ovom životu, tako kratkom i brezpovratno prolaznom. Malo je oni koji su to svatili a još manje oni koji su to svatili na vrime i imali kada svojim sprovođenjom života to ispunit.

Moji mater i otac zagledali su se jedno u drugo za vrime mise u Velikoj crkvi, di su dolazili salašari, ona iz Male Bosne,  on iz Žednika.

Ljubav je ozvaničena brakom, i ubrzo posli vinčanja krenili su živit u varoš. Brez veliki škula, otac jel je nije volio a mater jel joj nisu dali njezini da dangubi, bili su radnička klasa, mladi Bunjevaca, izgubljeni med običajima i kulturom koju nose u sebi a koja njim se svakodnevno obijala o glavu i pokazivala da su društveno neprihvatljivi i da se moraje pod hitno odreć svega što je bunjevačko, kako bi bili podobni svojem šefu na poslu, kolegama, komšijama i ko zna kome sve ne.

Ubrzo su svatili da brez imetka i škule ne mogu nikako živit, zato su se okrenili trbuvom za kruvom i očli u Nimačku radit. U to vrime ja sam bila beba od šest miseci, ostavljena na čuvanje tatinoj tetki, matoroj divojki od šezdesetak godina. Bila je to prava salašarska kuća u varoši. Jedan sokak iza Beogradskog puta, a u košari krave, u oboru svinji, po koji badanj kuružnje posijan po avliji, u njezinom donjem dilu kamara slame i nahereni čardak. Živilo se za današnje uslove i više neg skromno, zdravo pobožno, u crkvu se išlo svaki dan. Teta je sa još osam braća i sestara i materom pobigla iz Madžarske 1918. godine. O tim danima često su znali divanit med sobom a ko bi me primetili oma bi divanili „holgoš“ (ćuti). Tako sam krišom načula kako su pobigli pošto je „baćo umro od jeptike koju je dobio na fronti“, kako su tili i „Stipana otirat u katane“ (najstarijeg sina) pa se moralo bižat, kako se „tamo“ nije smilo bunjevački divanit jel će tuć po leđi, kako su oni što su tukli Isussa metlom ušli u Kersku crkvu na konjima…

Moji su se posli godinu dana vratili iz Nimačke s dosta muke našli poso u cocalističkim fabrikama. Mater je radila po dvi smene, tata po gradilištima širom Jugoslavije. Tako je moja sudbina opet bila teta. Od nje sam krenila i u škulu i ostala sve do razvoda moji roditelja, u mojoj desetoj godini.

Tek sam pošla u prvi razred kad je mamu zvala učiteljica na razgovor.

–     Znate Vaše dete lepo uči i napreduje, ali ono što je problem i zbog čega će imati smanjenu ocenu iz srpskohrvatskog je što ona zna samo bunjevački.

Mama na to nije kazala ništa, pognila je glavu i namrštila se isto onako ko kad joj je komšinca  vikala jedared u svađi: Salašari, niste vi za grad! Mama je posli kazala teti da manje samnom divani bunjevački a teta njoj da dođoški ne zna i neće učit pod stare dane.

Nediljom, dok je mama kuvala užnu uvik je sviro mali crveni radio, piva Zvonko Bogdan, o salašima, konjima, Bunjevcima, a mama bi onako ovlaš zasukanim rukavom trla suze krišom da je ne vidim. Ni mi je bilo jasno šta tu ima za plakanje što je „grana mala al fina, ni što cura ima šlajer, kad je to baš lipo.

Uslidio je i svečani prijem u pijonire. S ponosom sam donela titovku i crvenu maramu. Tata je zdravo pobisnio kad je to vidio.

–     Jel ti vidiš u šta oni dicu tiraje i oblače? bisno je pito mamu. Mislila sam da će opet bit ko kod tete „holgoš“ al divan se nastavio.

–     Vidim, šta ćeš, to sad tako svi nose, ne možeš nju izdvajat. Moždar bi se i mi tribali učlanit u partiju, ovako nikad nećemo ni napridovat ni opravit veću kuću.

–     Ja neću bit crveni, ti znaš šta su oni Bunjevcima uradili!“

–     Nemoj ti meni divanit šta su uradili. Da nisu babi oduzeli oni sto lanaca zemlje ja danas ne bi moro radit u fabriki od jutra do mraka! Al šta kako ćemo dicu izvest na put. (u to vrime rodio se i moj mlađi brat)

–     Niki sam ja najviše za to što je kazo Marijan, nek ona iđe u duvne, tamo će joj bit najbolje.

–     Mani, bojim se uvik kad ode u crkvu da njim neće banit učiteljica, ako je vidi oma će bit nevolje. Doduše, nije ona tamo sama, ima nji još iz razreda, al ako se okomi na nju to će malo vridit.

Naučila sam dođoški, što bi moja teta kazla, tako dobro da mi se nikad ne bi ni otelo da pogrišim u škuli. Učiteljica nikad nije „banila“ u crkvu al je znala tačno ko sve iđe na vernauk i u crkvu. Razvod moji roditelja utico je i na to da nisam očla u duvne. Kad je posli razdova popo mami na ispovidi kazo da nema prava više se ispovidat, onda je i ona kazala: nemate ni vi pravo na moju ćer.

Pečat vrimena – mladost, studije

Ditinjstvo, mladost, pamtim po velikoj oskudici, borbi za život, strahu od ratova koji su se nizali jedan za drugim ko neprikidni đerdan.

Čovik kad nije škulovan i još ako je siroma, često ispadne glupav iako nije, kazivala je moja mater. Iz tog njezinog gorkog iskustva izrodila se njezina čvrsta želja da se ja iškulujem. „Od tebe tražim nemoguće i očekivam da to ispuniš“, bile su riči s kojima me je ispratila na studije u Novi Sad. Studirajuć književnost učila sam i čitala o mnogim narodima i kulturama, al o Bunjevcima ništa, sve dok nisam upisala postdiplomske studije.

–     Koji je Vam maternji jezik? upitala me je profesorica kad sam joj odnela svoj pismeni rad o renesansnoj književnosti.

Prvo je nisam razumila šta me pita, kako koji mi je maternji jezik?! čudila sam se. Neodlučno sam joj kazala: Pa bunjevački, ako se to računa kao jezik.

–     Ne znam da li se računa kao jezik, ali Vaš raspored reči u rečenici nije karakterističan za srpski jezik.

Vidi vraga, pomislila sam, ipak je teta bila u pravu, nisam ni ja skroz naučila dođoški.

–     Vi ste Bunjevka?

–     Da, kazala sam joj kratko. Iako ni sama nisam bila svisna šta bi to u stvari tribalo bit. Jel to onaj divan koji sam naučila a nisam smila divanit, naši običaji jel štogod drugo.

Radeć na temi za postdiplomskim studijama svatila sam svu dubinu i težinu te pripadnosti, otkrivala sam zabašurenu bunjevačku književnost, časopise, kalendare, čitav poseban svit o kojem nisam znala ništa.

Pečat vrimena – zrilost

Pravac u škulovanju usmirio me je u pravcu bunjevačke nacionalne zajednice, što je bilo i logično. Konačno sam bila posli godina i godina, opet med „svojima“.

Na ozbiljnom zadatku da pokažem da se bunjevački končno računa ko jezik, da dica u škulama uče bunjevački, kažu da su Bunjevci i s ponosom i svisću koliko se iza tog bogatstvo krije. Pisma „Hej salaši, na severu Bačke“ pratila me je kroz život i sad dobro znam zašto čerez njeni riči oči zasuze.

Suzana Kujundžić Ostojić rođena je u Subotici 1969. godine di je završila osnovno i sridnje škulovanje. Studije srpskog jezika i književnosti i magistarske poslidiplomske studije završila je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Glavna i odgovorna urednica „Bunjevački novina“ i lista za dicu „Tandrčak“ u Subotici.

_____________________________________________________________

Bunjevački prigled, 2012/1, str. 60-113.

Aleksandar Raič

Moj bunjevački krug

Ovaj memoar je odsjaj tušta stvarni likova i događaja

u ogledalu piščevog sićanja (Creative Non-Fiction).

Ovaj memoar (zabiluženo sićanje) nije autobiografija. To je samo-ispitivanje o odnosu izmed mene, tokom sazrivanja i razvoja, i Bunjevaca, bunjevačkog okruženja, oni koje sam volio, kojima sam pripado od rođenja, pa se od nji udaljio. (El su se oni od mene udaljili?). Kako se taj odnos gubio, rasplinjavo u okruženju brez Bunjevaca, da bi, u poslidnjim godinama, ponovo bio uspostav-ljen.

Ovaj memoar je ispitivanje, autorefleksija o dinamiki/istoriji tog odnosa  – samo-izraža-vanje i introspekcija.

U ovom memoaru trudim se da osvitlim svoj bunjevački krug:

1) od diteta bunjevački roditelja, odraslog u bunjevačkoj sridini,

2) priko škulovanja pod nacionalnim imenom Hrvat, brez svaćanja o tom šta hrvatstvo znači, i s osićanjom uskraćenosti koje ćutnja o bunjevaštvu izaziva,

3) prihvaćanja jugoslovenstva ko prividnog rišenja trvenja i razdora koje nacionalne razlike u našoj sridini sadrže, pa do

4) ponovnog povratka bunjevaštvu, šta je stvar savisti i traganja za korenima sopstvenog identiteta.

Taj krug udaljavanja i vraćanja, samoidentifikacije ko Bunjevca, svaku štaciju u njem, nastojim da vratim u sićanje i opišem, ne bil našo cilinu svojeg identiteta, brez koje čovik ostaje nedorečen. Ko biljka iščupana iz korena, ostavljena da uvene.

1. Bunjevačko ditinjstvo

Didina kuća u Bunjevačkim sokaku

Od rođenja, tri godine uoči propasti prve Jugoslavije, stajo sam u istoj kući dvadest godina.

Kuća nabijača. Na lakat. Poslidnja u dugačkim Bunjevačkim sokaku.  Kuća potkrovljena biber cripom.

Podigo je moj dida na svom talu – didovini na koju su se njegovi stari doselili prije četir ipo vika. Bižeći prid vojskom sultana Mehmeda Veličanstvenog koja je nadirala kroz Valko varmeđu naspram Mohača (To je jedno od mogući tolmačenja porikla dida-Ivana Valkova.). Na desetak lanaca stečene zemlje, posadili su vinograd a na najvišljim brižuljku metili suvaju.

Kuća je bila ušorena. Šor s jedne strane a, s druge, već su počimale nepriglidne njive kuruza, žita i cincokreta.

Sokak je bio ko paorski drum. Litnji. Brez kaldrme. Litom prašina do kolina, jel su tudan paori vozili kudelju u obližnju kudeljaru. U zimu, smrznit čačak, džombast, priko kojeg se jedva moglo prić pišice.

U našem sokaku, odvajkad su stojali Bunjevci i dikoji komšija Mađar el Srbin.

U drugoj kući od moje, stajala je familija tetka-Treze. Od njeni unuka, braće Ferike i mlađeg Pište, naučio sam još u svojoj četvrtoj godini divanit mađarski. To mi je taki olakšalo da na mađarskom pođem u zabavište za vrime Hortija. A i da divanim s mađarskim bakom – kuvarom, šta je, u našoj litnoj kujni, pripravljo ilo za mađarske soldate, šta su se smistili u barakama priko puta naše kuće. Na Rajčuri. I danas razumim i mogu divanit, tim mojim ditinjskim mađarskim jezikom. Al već sam zdravo tušta zaboravio. Ni ni čudo. Nisam imo prilike divanit sa Mađarima više od polak svog života.

Med srpskom dicom sam imo zdravo dobrog pajtaša iz komšiluka. Jocu. Lipo smo se sigrali kod njeg. Njegova mama je bila pobožna žena. Još ko mali deran, Joca je imo oltar pa smo se sigrali liturgije. To je trajalo niko vrime, pa sam to izgustiro. On je do svoji zrili godina osto pridan svojoj virskoj sklonosti.

Izmed nas, varoške dice iz Bunjevačkog sokaka, i bunjevačke dice sa salaša, koji su po-čimali već s druge strane sokaka, nije se osićala razlika. Dida-Kilencov unuk Joza, bać-Bogdanov sin Alozija i mlađa ćer Roza, pa dvi ćeri komšije bać-Antuna, Estera i Katica, rođaka Anica, sestre Dunda i Marija. Sigrali smo se, pa je, čak, na salašu dida-Kilenca el bać-Bogdana, bilo lipši prilika za sigru neg na sokaku el u avlijama. Bašče oko kuća, livade u nastavku, velike žalosne vrbe uzduž Mostonge, koja se punila vodom od kasne jeseni do prolića. U zimu se ova rika zamrzavala, pa je sličuganje po njezinom ledu bilo pravo uživanje. A bio je tu i mali iskopan ribnjak, na kojem smo naučili plivat.

Ne sićam se da se, med ovom našom dičjom sortom, osićala nika razlika. Lipo su nas primali u svoju kuću svi roditelji. Svako je govorio svojim jezikom, a svi smo se međusobno razumili. Možda se ponikad moglo zapazit da roditelji dicu iz Bunjevačkog sokaka ogra-ničavaje u odlasku „u kuruze“, dalje od sokaka, spram salaša.

Na mene se to ograničenje sasvim ritko odnosilo. Moro sam se vratit kući kad je vrime užne i prije smrkavanja. U skromnoj paorskoj kući dida-Kilenca često sam ostajo čitav dan. Otaleg sam pono uspomine o pravom salašu. S paorskom peći što se loži spolja kuružnjom. I s bankom, na kojem se dica šćućure i griju zajedno sa kućnim mačkom. I sinijom na astalu, iz koje nas troica grabimo drvenim kašikama žgance prilivene zapaprenom zaprš-kom i prženom isitnjenom slaninom. Dida-Kilenc je osto udovac, primio je da se brine za unuka, pa se u njegovoj kući bunjevački običaji i sveci nisu održavali kako bi to bilo kad bi kućom upravljala ženska ruka.

Al sam, zato, sve bunjevačke običaje imo u svojoj kući.

Oslonac i dobri duv ove kuće bila je moja majka-Mara (rođena Hajoš, od mame iz familije Budimac). Velika virnica. Kruničarka. Nije prošo dan da nije išla na pecu, u varoš, a svakom tom prilikom svraćala je u staru katoličku crkvu Svetog Trojstva na misu. Čim sam prohodo, majka-Mara me je uzimala za ruku i sobom vodila u varoš, i u crkvu. To je trajalo do moje dvanajste-trinajste godine. Onda su me ostavili da sam odlučim kad ću svraćat u crkvu. Trajalo je to još niko vrime. Al sve riđe sam odlazio na mise. Škula je uči-nila svoje, a dida me je podržo, pa sam se sasvim oto. Knjiga i nauka su me više privlačile od vire i crkvenog života.

Majka-Marin rastanak u suzama: kako sam otkrio svoj bunjevački mrginj

Jednog dana u rano proliće 45-te majka-Mara se ujtro, već nigdi oko sedam sati, opravila u svoje svečano ruvo. Široku crnu suknju na sitne bile bobe s pregačom, pa košulju od brokata i zimsku rekliju, obula je svoje crne cipele sa širokom petom, a naposlitku, pokrila je glavu maramom-povezačom i ogrnila se velikom crnom rojtoškom maramom.  Tako se ona oblačila otkako sam je pantio. Al već u to vrime u varoši su samo starije žene nosile široke paorske suknje i povezivale se maramom. Osim nje, samo nikolko žena iz komšiluka je još istrajavalo u takom oblačenju. Moja mama-Kata se već od ditinjstva oblačila građanski, nije savijala konđu neg je frizuru dotirivala kod frizerke.

A razlog majkinog svečanog oblačenja bio je poseban.

Teta-Emica, najmlađa majkina sestra, poručila je da majka-Mara dođe i  pomogne u pripravljanju svečane užne povodom slave mojeg teča-Steve, njezinog čovika. Teča-Steva je bio dobar čovik i osto mi je u najlipšoj uspomini.  Rat je proživio u Beogradu, u ilegalnosti. U Sombor su ga pozvali ko povirljivog i ozbiljnog partiskog funkcionera, da se uključi u rad Gradskog narodnooslobodilačkog odbora. Dodiljena mu je lipa kuća kod Stanice, sa ajnfortom i velikim gonkom u avliji, već kake su bile kuće bogatiji somborski Nemaca, koji su pobigli prija dolaska Crvene Armije i partizana u Sombor.

Sestre Emica i Marija Hajoš (oko 1912. g.)

Dok se majka-Mara opravila, mene je mama-Kata takođe pripravila. Majka me je uzela za ruku, kako je to često radila i  ranije, kad je polazila u varoš na pecu i u crkvu. Dida-Ivan je u to vrime radio na Velikom salašu kod Sonte na zidanju veliki staja za marvu, pa nas nije ispraćo, s uobičajenim ričima: „Pripaz’ Maro, na derana i vrati se na vrime.“

Krenili smo iz naše kuće u Bunjevačkom sokaku, oma naspram Logora u Gornjem varošu. Otale pa do stanice tribalo je pišice skoro sat vrimena. Kad smo izašli na Vojvođansku ulicu lako smo se dokopali sokaka koji prolazi nuz Park a onda smo već bili nadomak teta-Emicine kuće. Tokom čitavog tog štrapaciranja, nismo sustrili nijednu ženu s kojom bi majka-Mara mogla stat i divanit, a to je ona uvik radila, zastajkujuć u divanu i do polak sata. Sad je majka-Mara bila užurbana, malo šta mi je rekla nuzput, i, kolko pantim, bila je zdravo uzbudita. Bila je rumena u licu, al ne znam dal je to bilo zbog oštrog ladnog vitra, koji je duvo čitavim putom, el se zajapurila zbog brzog oda, el je, pak, iz nje izbijalo nestrpljenje i radost što iđe na svečanost svojoj voljenoj sestri, koju tušta godina prija tog nije vidila nit je o njoj ništa čula.

Stigli smo. Teta Emicu sam pozdravio sa  „Falj’n Is'“. Tako me je naučila majka-Mara i na taj način dugo sam se javljo u svakoj priliki. Tribalo mi je nikolko godina da se naviknem javljat sa “Dobar dan” el “Zdravo”.

Teta-Emica nas dočekala na kapiji i oma  odvela u kujnu. To je bilo u nižem, avliskom dilu kuće. U onaj višlji, gostinski dio kuće, s pendžerima prama sokaku, nismo zalazili. U sobama tog dila kuće, kasnije, oko vrimena užne, došli su gosti na slavu. To su bili rođaci teče-Steve. Osim stariji gostivi, bilo je petoro-šestoro dice. A bila je i mezimica teta-Emicina, Buba.  Ona je bila najstarije med dicom, lipa curica. Sićam se njezini crveni cipelica i haljine sa kratkim, nabranim rukavićima. Svu tu dicu sam samo kroz prozor kujne vidio. Sigrali su se u avliji “škulice” (ona sigra s nacrtanim brojovima na patosu, priko koji se skakuće). To je bila ženska sigra dok su se derančići vijali po avliji. Sva ta dica su se i ranije viđala a mene je majka-Mara prvi put dovela na slavu. Odrasli nisu marili dal se sva dica druže a ja sam se držo majke-Mare u kujni.

Onda je došlo vrime užne. Astal s tanjirima, đakonijama i velikom slavskom svićom,  postavljen je u trpezariji u gornjem dilu kuće. Za dicu, u maloj sobi pored trpezarije, pripravljen je poseban manji astal. Kad je užna počela, teta-Ema i još dvi rođake teče-Steve, posluživale su svečare. Majka-Mara ostala je u kujni. Dovršavala je ila. Nije odlazila u trpezariju. Nisam svaćo zašto je to tako bilo, al sam kasnije skonto, da se tetka-Emi nije dopadalo šta joj sestra nije opravita u gospodsko ruvo već u bunjevačko paorsko odilo. Osim tog, meni nisu dali misto za astalom za dicu. Moj bunjevački divan ostala dica nisu imala prilike čut pa njim je to moglo bit smišno. Teta-Ema je, valda, mislila da je bolje da me poštedi zadirkivanja, koje sam mogo doživit od ostale dice za malim astalom.

Majka-Mara je volila divanit sa svakim pa joj samovanje u kujni nije prijalo. Al, i priko tog je prišla. Ni se mogla pomirit sotim šta sam osto s njom u kujni, šta me nisu pozvali na užnu za dičijim astalom. Pitala je svoju sestru: “Emice, jel si zaboravila Šanka?” Dobila je odgovor: “Maro, za malim astalom je tesno. Narani dete. Evo ima hokla pa mu pripremi.”  Izgleda da je taki odgovor moju majka-Maru dokraja uvridio. Nije više mogla trpit. Brez riči, sa suzama u očima, opravila se, uzela me za ruku i brez pozdrava sa sestrom, izvela me iz teta-Emine kuće. Čitavim putom, u povratku našoj kući, nije progovorila ni riči.

Posli, jedno vrime, nisam posićivo teta-Emicu. Posićivo nas teča-Steva. Dolazio ujak-Aca, mlađi sin teta-Eme. Slao je anzac-karte iz Slovenije, di je bio u vojski. Kasnije, sestre, Emica i Mara, pomirile su se. Kad je majka-Mara pala u krevet (bolovala je i umrla od srca 1955. godine) teta-Emica je dolazila da je obiđe. Na sarani je bila med najžalosnijima.

Tako je počelo osipanje moje bunjevačke rodbine. Kasnije sam jedno vrime rado posićivo teta-Emicu. Stajala je na Vojvođanskoj ulici posli smrti teča-Steve. Želila je kupit didinu kuću. Dida je u jednom momentu pristo al se pridomislio. Sitio se potcinjivanja i podsmiha teta-Emicini, zbog paorskog ruva majka-Mare i bunjevačkog divana, kojim smo u našoj kući divanili sve dok je majka-Mara bila živa. Ko i ovog rastanka u suzama.

Dida-Ivanov koštolo: još jedan bunjevački mrginj

Posli onog majka-Marinog rastanka u suzama, dida-Ivan nije puno divanio o tom sa svojom ženom. Jel nije to bio jedini neprijatni događaj sa majka-Marinom rodbinom.

Trevilo se to nigdi u zimu. Vrime svinjokolja. Majka-Marin mlađi brat Mata-Mister, birtaš i dućandžija, imo je običaj da organizuje bogati svinjokolj (karbinje). Uživo je da se oko njega okuplja rodbina njegove žene Roze, Mađarice.  Teta-Rozini rođaci su se obilato koristili na Matin račun. Karbinje su bile posebna prilika da se dobro narane i ponesu kući pakete s divenicama, friškim mesom i žmarama. Dida-Ivan je pratio šta se u Matinoj kući događa pa je ponikad klimo glavom, negodujuć zbog široke ruke s kojom je ujna-Roza darivala, na Matim račun, svoju rodbinu.

Mata je imo spram svoje sestre, moje majke-Mare, bliski odnos povirenja. Od nje je očekivo da mu pomaže, pa je i ovom prilikom pozvo da pomogne oko svinjokolja. Ona je to rado privatila i već ujitru se našla u Matnoj kući. Povela je i mene sa sobom, misleć da ću tamo nać dičije društvo za sigru. Tako je i bilo. Našo sam kod ujaka-Mate Anicu, ćer majka-Marine mlađe sestre Kornele. S njom sam se sigro, i nisam ni primetio kad su došli ujna-Rozini rođaci sa svojom dicom (govorili su mađarski). Svinjokolj je već bio priveden kraju. Majka-Mara je u kujni takođe spravila ila za užnu koja samo šta nije počela. Pridošla rodbima ujna-Roze se skupila za astalom u trpezariji. Za dicu je postavit poseban manji astal. Mene i Anicu nisu pozvali za taj dičji astal. Užna je počela. Majka-Mara je pomagala ujna-Rozi oko posluživanja gostivi, pa je zaboravila mene i Anicu. Mi smo se i dalje sigrali u stražnjoj avliji ujka-Matine kuće. Kad se sitila, uzela nas je za ruke i dovela do dičijeg astala. Al tu je bilo tisno jel su predvidili mista samo za dicu ujna-Rozini rođaka. To je moju majka-Maru ražalostilo. Naradila se, spravila užnu za toliko gostivi koji su došli na gotov astal. A za njezinog unuka nisu našli mista za dičjim astalom. Nije to mogla  podnet. Nabacila je svoju maramu s rojtama priko leđa, uzela me za ruku, i napustila kuću ujaka-Mate brez pozdrava. Bila je zdravo uzbudita, zajapurila se, i skoro da je zaplakala.

Dida-Ivan je znao da mu šogor Mata ima svinjokolj. Osićo se obaveznim da dođe na užnu, jel je znao da mu žena, moja majka-Mara, učestvuje u poslovima oko svinjokolja. Zato je prija vrimena napuštio svoju tamburašku bandu u svatovima u kojima je sviro, da ne bi uvridio šogora Matu. Došo je u Matin bircuz i čeko da ga pozovu na užnu. Umisto takog poziva, ujak-Mata je didi dono tanjir s parčetom pečene džigarice, slanine i  čašom špricera. „Evo, šogore, mali koštolo“, reko je Mata svom šogoru. Dida tako šta nije očekivo, pa se ositio povriđen. Uzima svoju bricu i od svakog parčeta pečenja s tanjira odsica po jedan zalogaj. Košta. Popije špricer. Oprašta se od svog šogora Mate Mistera i odlazi svojoj kući. Na taj način je dida-Ivan pokazo svoju povriđenost i brez veliki riči.

Kad je došo kući, zateko je majka-Maru uzbuditu i poniženu. Bio je bisan i ponižen jel je očo kod šogora ne znajuć šta se ranije dogodilo s njegovom ženom. Nije to bilo prvi put. Mata-Mister je došo iz Amerike ko gospodin, s novcima kojima je počo trgovinu i bircuz. Nije u tom bio uspišan jel ga žena, ujna-Roza, osujećivala rasipajuć Matino bogatsvo na svoju rodbinu. Spram svoje sestre, moje majka-Mare, Mata je imo očekivanja ko kad ga je ona, ko mlađeg brata, pazila i nigovala. Očekivo je i od šogora Ivana, da mu pomaže u ziđarskim popravkama. Dida-Ivan je to prihvaćo i popušćo svojoj ženi Mari. Mata se, popuštajuć ujna-Rozi, posebno u vrime madžarske vlasti u Somboru, sasvim okrenio rodbini svoje žene, dok je svoje bunjevačke rodove (dvi sestre, Mariju i Kornelu, udate za Bunjevce) zanemario. Pokazivo je Mata da je već uveliko otuđen od Bunjevaca koji čuvaje svoj bunjevački identitet. Dida-Ivan je to osićo, pa je i on pristo uvažavat svojeg šogora. Osićo se privaren jel je šogora Matu i njegovu ženu Rozu, posli njevog povratka iz Amerike, primio u svoju kuću na kvartir, ne tražeć dvi-tri godine da išta plaćaje. Kad njim je, u neimaštini koja je nastupila za vrime Velike svitske ekonomske krize 1928-29. godine, zatražio da štogod plaćaje, oni su se zdravo najidili i od tad je i počelo lađenje njevi odnosa. Prihvaćanje gradski, ekonomski pravila života, potkopalo je raniju slogu med bunjevačkim svitom. Tako su se bunjevačke familije, počele udaljavat. Ladnoća koja ji je razdvajala, smetala je bunjevačkim rodovima da se zbliže u vrime u kojem su uzajamna podrška i povirenje mogli bit jedini oslonac u čuvanju bunjevaštva.

2. Škulovanje : Hrvat (Bunjevac)

Bunjevački sokak

Rođen sam i živio do svoje treće godine u kući dida-Ivana i majka-Marije, u Bunjevačkom sokaku u Gornjem Varošu, severozapadnom kvartu Sombora.

Prvo čega se od te kuće sićam, bili su vojnici stare Jugoslavije, koji su u rano proliće 1941. godine egzercirali po Rajčuri (strilištu priko puta didine kuće, tamo di je bio arteski bunar). Sićam se da sam, sideć na krilu vojnika sa šajkačom, divanio pokazujuć rukom: „Moja kuća ima odžak“.

Al brzo posli tog, počo je rat i onda je došo Uskrs 1941. godine, kojeg pantim po „ljubeznom“ susritu s madžarskim vojnicima. Baš smo svi – dida, majka i mama – sidili za uskršnjim fruštukom, kad niko zakuca na vrata gonka. Dida izađe a oma posli tog u našu sobu uđe niki oficir s vojnikom koji je držo pušku uperitu na nas. Oficir je naredio da svi izađemo napolje u avliju i poređo nas nuz zid naše kuće a isprid nas su, sa uperitim puškama, stojala tri vojnika. Didi je oficir naredio da oma ode na tavan i zatvori budže na krovu. (Madžarska vojska se bojala da će na nji s tavana pucat srpski četnici, pa su zato tražili da se budže zašuškaje.)

Dida se zadržo na tavanu tražeć čime će zašuškat budže. To je počelo nervirat oficira pa je počo pritit kako će nas sve striljat. Cilo vrime se šeto, od ulaza na listve, koje su vodile na tavan, do nas, onako uplašeni i šćućureni jedni do drugi isprid vojnički pušaka. Naposlitku se dida pojavio s tavana. Zafaljujuć tom šta je znao dobro divanit mađarski, uspio se sporazumit s oficirom pa je mađarska kaznena patrola očla. Bilo je to moje vatreno krštenje za rat koji je prominio život u Bunjevačkom sokaku koji je ubrzo dobio mađarsko ime.

Tako je došlo vrime Horti Mikloša i moj sokak je dobio ime “Szeder utca” na mađarskom Dudov sokak.

Krajom 1944. godine, posli uspostavljanja nove jugoslovenske vlasti, mojem sokaku je vraćeno njegovo izvorno ime. Al za kratko. Na proliće 1945. godine jednog dana su došli niki majstori s listvama i opet zaminili tablu s imenom našeg sokaka. Skinili su onu sa nazivom “Bunjevačka ulica”, a metili novu, sa nazivom Ulica “Matije Gubca”. Ko je taj Matija bio, nisam znao, sve dok u škuli nisam čuo o seljačkim bunama protiv feudalaca, i o mučeničkoj smrti Matije Gubca, vođe jednog takog ustanka u sridnjovikovnoj Hrvatskoj.

Ime Bunjevačkog sokaka, sve do danas, u Somboru nije vraćeno. Nedavno sam prigledo mape gradova i sela u Bajskom trokutu, koja su od kraja 17. vika važila za bunjevačka naselja. Samo u Gari, u Mađarskoj, i u Bajmoku, našo sam da postoji Bunjevački sokak – “Bunyevaci utca”. U Vojvodini bunjevačko ime je izbrisano. Skoro se ne mož nać sokak s bunjevačkim imenom. Misto bunjevački, naši ovdašnji imena, sokaci i kulturne ustanove dobili su hrvatska imena. Osim Matije Gubca – sve do danas se u našim bunjevačkim naseljima mogu nać imena Vladimira Nazora, Zrinskog i Frankopana, Augusta Cesarca, Frana Supila… a ritko imena zaslužni Bunjevaca. O tom, kad sam bio dečarac u somborskoj osnovnoj škuli i gimnaziji, nisam razmišljo. Sićam se da sam se na više mista upisivo ko Hrvat (Bunjevac). Niko mi nije prigovaro zbog tog Bunjevca u zagradi, da je to amišan odgovor.

U to vrime nisam znao ništa o zabrani izražavanja Bunjevaca i Šokaca ko posebni narodnosti i o njevom administrativnom „pokrštavanju“ 1945. godine u Hrvate. Imo sam niko nejasno osićanje da ništa nije na svom mistu. Sotim da sam Hrvat, susrićo sam se samo prilikom upisivanja u dokumente, kad sam se upisivo u naredni razred u škuli. U đačkoj knjižici i svidočanstvu je pisalo da sam, po narodnosti, Hrvat. I na tom se sve završavalo. Ko da je to hrvatstvo niki dalek strani svit. Da nije bilo lekcija o hrvatskoj geografiji, istoriji i o hrvatskim književnicima, umisto hrvatskog osićanja, zjapila bi praznina pokrivena etiketom „Hrvat“.

O svom hrvatskom pitanju nisam razmišljo sve do studentski dana. Tad sam nabavio  nike knjige o Bunjevcima (J. Erdeljanović) u kojima je poriklo Bunjevaca dovedeno u vezu s pokrštavanjom iz pravoslavne u katoličku viru. Al to već spada u niko naredno poglavlje ovog memoara.

Za moje stasavanje u ditinjstvu bilo je od veće važnosti sve šta se događalo u mojoj familiji, rodbini i med dicom s kojom sam se sigro.

Bunja : poriklo i korenovi Bunjevaca

Poznati somborski pisac Veljko Petrović napiso je početkom 20. vika lipu, tužnu i dirljivu pripovitku „Bunja – čovek bez korena“. Zafaljujuć toj pripovitki, doživio sam osićaj tiskobe, kajanja i poistovećivanja s Petrovićevim Bunjom. Od tog saosićanja počelo je da narasta moje interesovanje za Bunjevce, za ishodišta mojeg identiteta. Od tad sam prolazio kroz onaj period sazrivanja koji savrimena nauka, etno-psihologija, zove Moratorium, priispitivanje, traganje, povratak bunjevačkim korenovima (Jean  Phinney).

Nigdi, krajom škulovanja u osmogodišnjoj škuli, pročito sam ovu dirljivu i opominjuću pripovitku o Bunjevcima. Kod mene je pripovitka izazvala pomišana osićanja.

Osićanje zapostavljenosti, nemoći, izgubljenosti Bunjevaca.

Al, osim ovog teškog i bolnog osićanja, kod mene se probudio otpor nemoći Bunjevaca da se prilagođavaje svitu koji se minja. Zašto je Bunja osto ko ukopan na svom salašu, ko op-činjen na tom parčetu zemlje? Kasnije sam svatio zašto.

U vrime kad su se Bunjevci doselili u sadašnji svoj zavičaj, zemlja je bila jedini cigurni koren opstanka (ne računajuć uskočko četovanje o čem piše u istoriji samostana Visovac). Vridnost zemlje za Bunjevce postala mi je jasna kad sam, u Hercegovini i po Dalmaciji, vidio s koliko muke seljaci otimaje  zemlju od kamenjara. To osićanje vridnosti zemlje Bunjevci su doneli sa sobom prilikom dolaska u Bačku tokom 17. vika.  Na malim njivama rađaje zeleniš i voće a sotim poslovima bavidu se žene i stari ljudi. Al od ovi bašči nisu se mogle zadovoljit glavne potribe veliki bunjevački familija. Glavne njeve potribe, u svojoj prapostojbini Hercegovini, Bunjevci su podmirivali od josaga. A ovaca i marve mož imat onoliko koliko familija, rod el pleme osvoji atova – prostrani pašnjaka i livada za košenje.

Petrović o Bunji divani ko o čoviku brez korena. Na šta on to misli? Pa, Bunjevci su svoj koren imali vikovima u svojem plemenskom društvu niklom na zemlji, na svojim konjima, marvi i ovcama. Njev koren je bila njeva rodovska povezanost koja svoju snagu crpi iz puno dice, iz ratničke organizacije, sposobne da ji brani od lovaca na roblje, od nasrtljivi spaija željni kmetova (hrvatski, osmanliski, avstriski, …).  Nikolko vikova prija dolaska u Bačku, ovo društveno uređenje je uspišno istrajavalo i omogućilo da se slovinska pastirska (vlaška) plemena sačuvaje i međusobno zbliže. Tako su i postali Bunjevci ko poseban narod.

U vrime kad je Petrović piso svoju pripovitku o Bunji, početkom dvadestog vika, Bunjevci su bili pritisnuti mađarizacijom, brisanjom njeve kulture, jezika, potiskivanjom na mrginj datašnjeg društva i u društvu uvažene kulture.

U to vrime počela je med Bunjevcima hrvatska nacionalna kampanja. U jednoj pismarici dida-Ivana našo sam, iz tog vrimena, pismu u kojoj pisac kaže:

“Mi smo braćo hrvatskog

Sinci plemena,

Ne ćemo se dakle tog

Stidit imena.

Ta na svetu starijeg

Nema roda od našeg,

Nema od hrvatskoga

Roda slavnoga.

Svi što posle slovinsko

Ime dobiše,

Svi ti njekad hrvatsko

Ime nosiše,

Tad pod ovim imenom

Svim je našim dušmanom

Strah i trepet zadavan,

Hrvat je slavan.”

Bio je to primer težnje da se sav slovinski narod na Balkanu pridstavi ko da od pantivika pripada hrvatskoj naciji. I sa srpske strane, u to vrime, do Bunjevaca je dopiro odjek nacionalnog ushićenja, naročito nakon uspišnog širenja Srbije na teritorije koje su vikovima ranije pripadale Osmanskoj carevini (Kosovo, vardarska Makedonija). U didinoj pismarici bilo je nikoliko pisama posvećeni ustanku srpskog naroda u Hercegovini 1878. godine, srpskoj dinastiji, al i pisama važni za hrvatski nacionalni ponos (Lijepa naša).  Značilo je to da su Bunjevci u to vrime tražili svoj put u budućnost a za nalaženje tog puta – nacionalnog opridilenja (Hrvati, Srbi, el samo Bunjevci) – bilo je važno da jasno vide korenove svojeg porikla. Petrović je to traženje imo u vidu.

Ko dobar poznavaoc somborski Bunjevaca, koji su od doseljenja krajom 17. vika, bili bliski sa somborskim Srbima, Petrović je ositio da su njegove bunjevačke komšije na raskršću dva glavna nacionalna okupljanja i da njim fali jasan pogled na prošlost, na poriklo, ko i na budućnost, na kulturne i političke oslonce, u koje se mogu ufat.

Čitajuć tužnu pripovitku o Bunji, svatio sam da je Bunjevcima falio jasan pogled na njevo poriklo,  da u nedostatku takom pogleda, lutaje, osićaje se necigurno, traže oslonac u uviravanju oni kojima su decenijama ranije virovali, a to su svećenici, njeva katolička crkva. Dok su u njoj nalazili podršku, nigovanje virske literature i mise na bunjevačkoj ikavici, njevo osićanje da “mi znamo ko smo – mi smo Bunjevci”, pružalo njim je oslonac u otporu pokušajima asimilacije u drugačiju kulturu radi uvlačenja u orbitu nacionalnog podvajanja.

Zaoštravanje nacionalni razlika, sukobljavanje hrvatskog i srpskog nacionalizma, koje je narastalo čim je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca posli 1918. godine, stavilo je Bunjevce na velika iskušenja. To se pokazalo kroz podvajanje politički stranaka koje su agitovale med Bunjevcima (Hrvatska seljačka stranka braće Radić, naspram Srpske radikalne stranke) i izazvale ideološka sukob-ljavanja med njevim intelektualcima.

Kako su na čelu javnog, političkog i kulturnog života Bunjevaca oduvik pridnjačili, sa svojim crkvenim autoritetom, obrazovani svećenici, njeva intelektualna samostalnost el vezanost za stavove usvojene u katoličkoj crkvi, imala je jak uticaj na nacionalnu orijentaciju Bunjevaca. Kad se katolička crkva uključila u stvaranje hrvatske nacije, katolički kler je med Bunjevcima pristo dilovat ko njeva inteligencija. Postali su propagatori hrvat-stva. Samo mali broj, ostajuć u sebi privržen svojem narodu, prošo je kroz svećeničko obrazovanje (semeništa, uticaj franjevaca i drugi redova), čuvajuć osićaj za bunjevačko poriklo.

Sve do kraja 19. vika, Bunjevci su imali inteligenciju koja je tragala za rišenjom glavnog problema bunjevačkog naroda: njegove nacionalne orijentacije i stvaranja temelja bunjevačkog nacionalnog identiteta. U tim traganju isti bunjevački intelektualci imali su različite sklonosti u zavisnosti od okolnosti, prvenstveno od izgleda opstanka i razvoja Bunjevaca u nastalim nacionalnim državama Mađara, kasnije Srba, Hrvata i Slovenaca. Taku dinamiku nacionalni sklonosti nalazimo već kod Ivana Antunovića ko i kod Blaška Rajića. Kod ovog drugog 1918. godine je privladalo uvirenje (više ufanje) u mogućnost opstanka i nacionalnog razvoja Bunjevaca u srpskoj Vojvodini. Tako ufanje je poticalo iz iskustva Bunjevaca tokom kratkog trajanja Vojvodine srpske nakon revolucije iz 1848. godine. Ni jedan, ni drugi nisu očekivali da se bunjevačko pitanje riši utapanjom Bunjevaca u niku drugu naciju.

Dida-Ivanovi aldumaši

Moj dida-ujak Mata „Mister“, imo je na drugom ćošku ulice Janka Veselinovića veliku paorsku, salašarsku kuću, koju je kupio kad se vratio iz Amerike (zato su mu dali nadimak „Mister“). Kuća na lakat. Na samom ćošku ulaz u bircuz, a oma pored, spram varoši, ulaz u dućan. U velikoj pridnjoj avliji košare za konje i spremišta za kola. U stražnjoj avliji živina i nikolko šljiva i čokota vinove loze “kozje sise”. Sve šta triba za bogatog salašara koji provodi starost u varoši i dočekiva, za vašarske dane i svece, svojtu sa salaša.

Nakon oslobođenja 1944. godine, ujak-Mata je držo dućan i bircuz još nikolko godina. Sićam se da sam odlazio ponikad kupit štagod za majku-Maru u ujakov dućan. Radovo sam se kad me je ujna-Roza (Rozalija mađarski), pokadkad častila svilenim bombonima, onim tvrdim ovalnim, pljosnatim, bilim i žutim, slatkim i kiselkastim. Al je nova narodna vlast nigdi 1947-48. godine nacionalizovala trgovinu, pa je i ujak-Mata osto brez svog bircuza i dućana. Ubrzo posli tog, ujak je dao u kiriju cilu tu kuću i priselio se u drugu svoju kuću, prvu do didine kuće u spominjanoj Ulici Janka Veselinovića. Digod u vrime kad sam pošo u somborsku gimnaziju 1953-54. godine, ujak-Mata je tu kuću prodo bogatom paoru Bunjevcu Josi, koji i jeste glavni lik u ovom mojem memoaru. Uskoro posli tog, digod u vrime kad smo i moju majka-Maru saranili, umro je i ujak-Mata, a koju godinu posli njeg, očla je s ovog svita i ujna-Roza.

Imo je komšija Joso dvi ćeri. Mlađu Francu, Francišku, i stariju Mandu. Franca je bila koju godinu mlađa od mene, pa sam je upozno iduć ponikad zajedno š njom u varoš, u škulu. Prava Bunjevka, tamnoputa, crni očivi i garave kose. Sličila je na moju majka-Maru iz njeni divojački dana. Uvik pokretna, brzog oda, spremna za divan.

Moje poznanstvo s Francom, trajalo je poslednje dvi godine mog gimnaziskog škulo-vanja.  Kad sam nailazio spram njenog pendžera, kudan sam moro proć iduć u varoš, često sam je zatico kako gledi ko prolazi. Tako sam s njom ponikad zastajo na divan. Njoj se to, činilo mi se, dopadalo, pa sam privato taki divan. Bili su to svakidašnji divani, brez nikog divojačko-momačkog zadirkivanja.  Nisam znao šta je iza Francinog zanimanja za ove divane. Kasnije sam sazno da su o mogućoj vezi France samnom, uveliko divanili Francin otac, bać-Joso, i moj dida-Ivan. Skoro dvi godine, bać-Joso je čašćavo u svojem bircuzu dida-Ivana. Bili su to aldumaši i divani o kojima mi dida-Ivan nije spominjo al zbog koji je on bio zadovoljan. Planiro je unukovu ženidbu s mladom iz dobro stojeće bunjevačke familije.

Dida-Ivanovi aldumaši trajali su sve dok se, u jesen 1957. godine nisam upiso na Ekonomski fakultet u Beogradu. Studije su me udaljile iz Sombora, u koji sam se vraćo samo u vrime ferija. Kad sam, u junu 1958. godine lito provo u didinoj kući, nisam nailazio na Francu na pendžeru bać-Josine kuće. Udala se za nikog momka iz Bukovca (salaši kraj Sombora). Tako su pristali dida-Ivanovi aldumaši. A i iz mojeg životnog vidokruga nestali su izgledi uspostavljanja veze sa svitom Bunjevaca.

3. Godine Jugoslovenstva

Povratak iz zaborava

Čitavo vrime izgnanstva Bunjevaca iz javnog života Vojvodine, proveo sam u nikom prisiljenom zaboravu.

Zabrana bunjevačkog imena i svi institucija, koje su nigovale bunjevačku kulturu, došla je iznenada. Ko grom iz vedra neba. Malo ko od Bunjevaca se nado takom poniženju, u jedva dočekanoj slobodi, šta je obećavala ispunjenje vikovnog ufanja Bunjevaca da se mogu razvijat brez nasilne asimilacije od bilo kojeg dominantnog naroda: Mađara, Srba el Hrvata.

Bila je to administrativna amputacija bunjevaštva. Ko da si nikom ociko nogu, pa izličenom nesrićniku metio veštačku protezu, a njemu dokraj života osto fantomski bol u nepostojećoj nogi.

Taki fantomski bol osićo sam u vrime kad sam tek postajo svistan sebe i ne znajuć otkaleg on potiče. Isprva sam svoje hrvatstvo, onu nacionalnu protezu, doživljavo ko etiketu, koja svima, osim meni, otkriva štogod skriveno. Kulturno prazan prostor, koji me dili od društva u kojem sam stasavo, škulovo se, brez riči o skrivenoj baštini, šta sam je nosio i pantio iz ditinjstva.

Tokom škulovanja, u svim mojim dokumentima – đačkim knjižicama i svidočanstvima –  upisivali su mi, ko narodnost-nacionalnost – Hrvat. Kad sam bio u priliki da sam popunjavam nike upitnike, ponikad sam upisivo Hrvat (Bunjevac). Zbog tog Bunjevca u zagradi, niko nije reagovo.  Mora da su se taki izuzeci događali zdravo ritko, pa niko tom nije pridavo značaj. Al za mene je to imalo važnost. Bio je to onaj stari bunjevački vapaj „Nek se znade da Bunjevac živi!“

Moj povratak iz zaborava trajo je dugo. Ispočetka, još ko Hrvat, čuvo sam se od „kopanja po prošlosti“, jel je to bilo ko vađenje trna iz oka. Činilo mi se da sam se te muke kurtaliso prihvaćanjom jugoslovenstva. U tom me je pomogla moja divojka, i žena do današnjeg dana. Ona, Srpkinja-pravoslavka, ja Hrvat-katolik. Kud ćeš prirodnijeg rišenja tog našeg nesrićnog nacionalnog začaranog kruga, neg kroz izjašnjavanje ko Jugoslovena. I moj pokojni dida se tom obradovo. Kad je sazno za našu namiru da se uzmemo, radosno je reko: „Lipo! Sad ćemo imat i pravoslavne i katoličke praznike.“

Dva događaja, iz tog vrimena, ubrzala su moj izlazak iz zaborava, i povratak u bunjevački dom, med čeljad s kojom dilim zajedničko poriklo i zajedničku sudbinu.

Posle dugog vrimena, prvo javno pominjanje Bunjevaca čuo sam, kad je, priko radija, emitovana lipa pisma Zvonka Bogdana o salašima na severu Bačke (“naša j’ grana mala al je fina”). Duboko me je ta pisma potresla. Priplavila me je doboka tuga al nisam imo snage da tu svoju emociju pokažem prid nikolko žena iz firme u kojoj sam u to vrime bio zaposlen. Al emotivna brana je pukla. Moje traganje za bunjevačkim identitetom krenilo je. I traje do danas.

Drugom događaju nisam prisustvovo, al me je njegova poruka duboko potresla.

Moja divojka, buduća mlada, poriklom je iz jednog srpskog sela sa Papuka u Zapadnoj Slavoniji. To je selo, jedno od prvi u Hrvatskoj, bilo žrtva odmazde zbog napada partizana na ustaške jedinice vojske Nezavisne Države Hrvatske. Tom prilikom, ustaše su pobile sve zatečene muškarce u selu.  Ostala je, ko curica od četri godine, s mamom i tetkama, brez oca i dide. Jedva su priživile zatvor u Slavonskoj Požegi usrid ciče zime u januaru 1941. godine. Kad su ji puštili, usput, na povratku u susidno selo Koturić, obamrla je od ladnoće. U kući, kod strica Bože i strine-Stane, kad se ogrijala na banku, oživila je. A već su je ožalili.

Posli tušta godina, kad smo se upoznali i odlučili da se uzmemo, moja divojka se opet našla kod strica-Bože i strine-Stane. Ko ćutljiv čovik, stric-Boža se zainteresovo za njezinog momka, pa je zapito: „A ko je on? Jel on pravoslavac“? Kod je stricu kazala ko sam, da sam Hrvat, kako su sve nas Bunjevce u to vrime zvali, stric se snuždio, i dalje je ništa više ni pito. Ni ga zanimala nemaština, u kojoj je ona u to vrime živila. Nit kaki je taj njemu nepoznati momak. Bilo mu je važno samo da bude „naš“, jel je sa „njevim“ imo loše iskustvo. Ono iz januara 1941. godine.

Nije mi bilo lako ponet taj teret koji je opterećivo već vikovima odnose pravoslavaca i katolika u Hvatskoj. Taj teret nikad nisam ositio da postoji med pravoslavcima i katolicima ovde u bunjevačkoj sridini, u kojoj sam odrasto. Bio je to još jedan duboki trag, koji sam počo ispitivat, jel se nisam mogo srodit s osićajom da med ljudima mož bit taki ambis nerazumivanja i udaljenosti, kaki sam svatio da tišti strica-Božu. Svatio sam da bačke Bunjevce, od Hrvata u Slavoniji i drugim dilovima Hvatske, razlikuje nepostojanje tog ambisa s kojim se ne mož ljudski živit a kamol bit blizak s nikim koga si zavolio.

Šanko, Skenderi, Valkovi i Hajoši : moje bunjevačko poriklo

Na krštenju su mi roditelji dali ime Šana, Šandor, a u krštenicu kod matičara su napisali – Aleksandar. To sam ime dobio po želji mojeg dida-Ivana. Njegov mlađi brat se zvao Šana. (Na sliki onaj momak šta stoji sa violinom u rukama. Livo na sliki je stariji brat Ferko (Vranja), a desno dida-Ivan ko momak. Šana se nije vratio iz Prvog svitskog rata. Poginio je nigdi u Bukovini. A ni Vranjin grob se ne zna di je.).

Ko dite moji roditelji su me zvali Šanko. To se ime dosta ritko moglo čut med somborskim Bunjevcima. Danas je, virujem, već zaborav-ljeno. Osim Bunjevaca, bliske rodbine, tim imenom niko me nije oslovljavo. U osnovnoj škuli, nikolko derana, s kojima sam se družio, zvali su me tim mojim ditinjskim imenom. (Sićam se da me tim imenom zvao moj dobar drugar Kele).

Kad sam počo tražit odgovore na pitanja o poriklu Bunjevaca, med prvim, koje me je počelo kopkat, bilo je i ono o tom mom imenu iz ditinjstva.

Šanko je staro bunjevačko ime koje vodi poriklo iz njeve prapostojbine. Sudeć prema onom šta sam „iskopo“ na internetu, mož se kast da je Šanko ime koje pokaziva na poriklo Bunjevaca.

Jedan knežević Zahumlja, jedne od drevni slavinija iz doline donje Neretve, zvao se Šanko.

Lično ime Šanko zadržalo se kod Bošnjaka iz Hercegovine. Na to ukaziva podatak da se sin poznatog pridratnog političara Munira Mesihovića zove Rusmir Šanko Mesihović. (Ivor:http://www.idoconline.info/digitalarchive/public/index.cfm? … ).

Prizime Šanko mož se nać na ostrvu Pag, u Rijeci, takođe u Hercegovini oko Mostara. Ovo prizime je često kod Slovaka i Čeha.

Ime Šanko pokaziva na vezu Bunjevaca s Vlasima. To je ime poznato kod Vlaha iz istočne Srbije. Na internetu se mož nać pisma o Šanku, koji se nesrićno zaljubio u Bonku, koju izvode muzičari Teofilovići. (URL: http://www.teofilovici.rs/index_03a.htm#Sanko%20si%20Bonka%20Zalibi).

Osim imena, u traganju za svojim bunjevačkim korenima, zainteresovo sam se i za plemensko poriklo po očevoj strani. Zna se da somborski Raiči nose plemensko ime Skenderi. (Žene ovog porikla zovu se Skenderuše, i važe za odlučne, priduzimljive, oštrog jezika).  Od tog plemenskog imena virovatno je izvedeno kod Bunjevaca često prizime Skenderovići (el su rodovi potekli od plemena Skendera).

Mama-Kata i otac Antuš Raič (slika sa vinčanja)

stoje kumovi: ujna-Rozika i ujak Mata Hajoš i bračni par Domići

Na poriklo po očevoj liniji, prvu natuknicu mi je dala jedna pokojna koleginica kad mi je kazala da je „Raič staro crnogorsko ime“. Kasnije sam, čitajuć knjigu Save Nakićenovića „Boka kotorska“, našo podatak o seobi plemena Skendera, još u 12. viku, iz severne Albanije u Paštroviće (jedan dio ovog plemena se priključio plemenu Reževića). Tamo je navedeno takođe da je slava tog plemena bilo Roždestvo Bogorodičino (što znači da su bili pravoslavne vire).  Naposlitku, o Bunjevcima u severnoj Albaniji (tzv. Altin posed cara Dušana), mož se nać zanimljiva teorija kod Ivana Ivanića, pisca monografije „Istorijsko-etnografska rasprava: Bunjevci i Šokci“ iz 1899. godine.

Proces etnogeneze Bunjevaca u njevoj pra-postojbini Bosni Srebrenoj, bio je pod uticajom Franjevaca, koji su nastupali ko misionari (pokrštavanje Neretvljana i vlaha, suzbijanje patarenstva i pravoslavlja) i doprineli utemeljenju etno-kulturnog identiteta Bunjevaca (razvijanje hrvatskog identiteta Bunjevaca počinje, pod uticajom zagrebačke biskupije, od druge polovine 17. vika). Nakon Osmanske invazije, dio bunjevački plemena se priselio u Dalmaciju, odkaleg su, zajedno s etnički raznovrsnom masom „Bosanaca“, u 17. viku migrirali u južnu Ugarsku. Pleme Skendera-Raiča jedno vrime (1624. do 1687.) boravilo je u području Drniša, odkaleg su doseljeni u okolinu Sombora.

Moj dida-Ivan imo je prizime Valko (po dokumentu iz 1835. godine Valkov). Ovo prizime me je zanimalo jel ga u prigledu prizimena u knjigi J. Erdeljanovića „O poreklu Bunjevaca“, nema. Dida-Ivan, i svi njegovi rodovi ranije, bili su Bunjevci. Prvo sam tolmačio ovu zagonetku tako da je Valko iskrivljeni oblik prizimena Vlaović, Vlaković (od Vla, Vlah…) šta se događalo kad su bunjevačka prizimena zapisivali Austrijanci el Mađari. Onda sam pročito da u Slovačkoj postoji pridio koji se zove Valko, pa sam pomislio da su Valkovi otaleg doseljeni. Al to se ne slaže sa njevim jasnim bunjevačkim etničkim identitetom. (Bunjevci su bili otvoreni za integraciju u svoje redove familija i pojedinaca iz drugi etnički grupa, pa bi se tim moglo, možda, objašnjavat i priključenje niki slovački Valkova somborskim Bunjevcima.) Onda sam, na internetu, otkrio da je sadašnji zapadni Srem, od Vukovara do Županje na Savi, prija Osmanske najezde na Ugarsku 1526. godine, pripado Valko varmeđi (sa Valkovarom ko gradskim sridištom). Znajuć da su se Valkovi u Somboru bavili vinogradarstvom, a da je Srem, koji je pripadao pomenitoj Valko varmeđi, još od Stari Rimljana vinogradarsko područje, možda su prici dida-Ivanovi, Valkovi, pridošlice iz tog područja (možda begunci isprid vojske sultana Mehmeda Veličanstvenog). To je jedan važan trag za genealogiju Valko familije dida-Ivana al i za razumivanje etnogeneze Bunjevaca. Kasnije, u spisku prizimena bački Bunjevaca Peića-Bačlije našo sam prizime „Valković“. To je važan podatak al moja nedoumica o poriklu Valkova i dalje traži razjašnjenje.

I divojačko prizime moje majke-Mare rođene Hajoš, podstaklo me da potražim kako je povezano s njezinim bunjevačkim identitetom. I ode sam ispočetka tolmačio to prizime (nema ga u Erdeljanovićevom prigledu ni kod Peić-Bačlije) ko iskrivljavanje izvornog oblika Gajoš, Gajošev i sl.

Majka-Marina mater i otac Mija Hajoš

(imali 5-toro dice: Ivana, Matu, Mariju, Kornelu i Emicu)

Al problem je dobio rišenje kad sam našo, nedaleko od Budimpešte na jug, napridnu nemačku vinogradarsku varošicu Hajoš. Otale su virovatno doseljeni prici majka-Marinog oca Hajoša (dal Bunjevci el možda i Nemci). Majka-Marina mater nosila je, ko divojka, prizime Budimac šta upućiva da su i njeni prici potekli od Budima, a to je znak o kulturnim sličnostima Bunjevaca iz kraja kojem su pripadali i prici Hajošova.

Traganju za etničkim korenovima nikad kraja. Triba sastavit porodični rodoslov. Priorat arhive. Al to je poso poseban, koji traži pasioniranost i istrajnost. Ovo šta sam dosad o svom poriklu sazno, mož bit dobar putokaz. A tom putu nikad kraja.

Gašenje moje bunjevačke rodbine: etničko otvaranje, ratovi, iseljavanje

Boravio sam 1990. godine tri nedilje u Klivlendu i Detroitu u Sjedinjenim Američkim Državama, kod rođaka. Ko “poslidnji Mohikanac” našo sam se med brojnom rodbinom, sve potomaka Ivana Hajoša, šta se oko 1910. godine priselio priko Atlantskog okeana. Bilo mi je milo, al sam doživio i tužno osićanje kako sam poslidnji izdanak Hajoša ko i Valkova u Bačkoj. Kako je do te velike nesrazmire došlo? Zašto su se familije Bunjevaca u Bačkoj, za manje od jednog vika, ugasile a potomstvo jedne bunjevačke familije u Ameriki naraslo na blizo dvi stotine duša? Od Bunjevaca u Ameriki, ostali su samo jedva primetni tragovi. Svi ti potomci Ivana i Roze Hajoš su Amerikanci, šta se, samo iz usputne radoznalosti, zanimaje za svoje nepoznato bunjevačko poriklo.

Etnički mišoviti brakovi med Bunjevcima javili su se početkom prošlog vika. Posebno su bili ritki virski mišoviti brakovi. Ranije su bili ritki jel su Bunjevci, ko salašarski narod, držali do svoji običaja o sklapanju brakova svoje dice sa svojima. Tek kasnije, kad su prišli u varoši, di se svit mišo a mladež se slobodnije družila, oslabila je roditeljska stega i u stvaranju familije.

Prvi, meni poznat, slučaj katoličko-pravoslavnog braka med mojom bunjevačkom rodbinom, bio je onaj izmed najmlađe sestre moje majke-Marije, Emice, i mojeg teče Stevana. Druga, mlađa sestra majke-Marije, Kornelija, bila je udata za nikog Čizmara (ime mu ne znam) i imala je jednu unuku Anicu (o njenoj ćeri mi nikad nisu divanili).

Mlađi brat moje majka-Marije, Matija, oženio se Mađaricom Rozalijom. Nikolko godina posli Prvog svitskog rata, boravio je u Ameriki-USA šta je na njega imalo zdravo veliki uticaj. Iz Amerike se vratio ko gospodin, Mister, koji na svoje bunjevačke rođake gledi ko napridan, moderan čovik na salašarski priprost puk.

Mata je mogo ić u Ameriku jel ga je tamo dočeko i o njemu se brinio, najstariji od braće i sestara majke-Mare, Ivan. Ivan-John je u Ameriku očo trbuvom za kruvom 1910. godine, zajedno sa ženom Rozom (bila je noseća sa sinom Johnom, koji se rodio na nemačkoj prikookeanskoj lađi „Karpatija“) i sa starijim sinom Frenkom i ćeri Katom. U Ameriki su se Ivanu rodili još jedan sin i ćer. Od ovi petoro dice, u 1990. godini, kad sam bio u positi u Detroitu i Klivlendu, potomstvo Ivana i Roze, njeve familije, narasle su na oko dvisto duša (samo sin Ivana i Roze, John Hayosh, imo je 1990. godine osam sinova, četir ćeri i 32 unučeta).

Ode u Bačkoj, čitav ovaj rod Hajoša ugasio se a ja sam njev poslednji izdanak. Zašto je taka sudbina mnogi bunjevački familija i rodova? Otkaleg to gašenje ovde kod nas a bujanje u Ameriki? Do danas tražim odgovor na ovo pitanje. I to je sudbina Bunje, koja čitav bunjevački rod približava gašenju. Sumorne ideje. Dal je, posli kraja roda Hajošovi u našem bunjevačkom zavičaju, moguć novi početak, kako o tom piše ruski etnolog Ljov Gumiljov! Nemam na to pitanje odgovor, al valda Bunjevce ne očekiva, da već u trećom naraštaju, više nema tragova bunjevaštva, kako je to slučaj sa američkim potomcima Ivana i Roze Hajoš?

Moj dida-Ivan se ženio dvared. Prva mu je žena bila Vereš Eva, Mađarica poriklom sa nike pustare u Madžarskoj. Eva je govorila nikim mađarskim naričjem koristeć često uzrečicu „mundok“ (misto „mondok“ mađarski „kažem“).  Taj neobičan Evin govor doveo je do tog da je dida-Ivan dobio nadimak „Munduk“, po kojem je i njegova tamburaška banda u Somboru i okolini bila poznata (Mundukova banda). S Evom dida-Ivan je imo dvi ćeri, Ilonku i Manciku, al je mlađa Mancika umrla još ko dite. Eva je umrla (prije 1910. godine) još dok su joj ćeri bile malolitna dica. S Ilonkom je dida-Ivan kasnije imo belaja. Uskočila je za momka iz Bijeljine, rodila dite, i napustila čovika prije vinčanja. Jedno vrime Ilonka je posećivala somborske bircuze. To je dida-Ivana navelo da se odrekne svoje ćeri. Majka-Mara je brinila, iza leđa dida-Ivana, o svojoj pastorki i ja se sićam da sam u ditinjstvu do tetka Ilonke odlazio i da se ona samnom lipo ponašala (stojala je u kući na ćošku Čivutske ulice i Bunjevačkog sokaka, priko puta od velikog katoličkog groblja).

Imo je dida-Ivan još braće i sestru Vitu (Viktoriju). Stariji brat Vranja (Ferko) i mlađi Šandor bili su narukovani u austrougarsku vojsku 1914. godine. Očli su u Prvi svitski rat, i nikad se nisu vratili, nit se štogod zna o njevoj smrti na ruskom frontu. O svojoj braći i sestri dida-Ivan je ritko divanio, pa o njima malo znam. Iz malog broja dokumenata, koji su ostali iza dida-Ivana, a i dida mi o tom divanio, sazno sam da je Ferko bio kantor-orguljaš u katoličkoj crkvi u šokačkom selu Santovu (danas priko mađarske granice posli Berega). Dida-Ivan i njegov mlađi brat Šandor, su od Ferka naučili svirat (nisu bili notalni, dok kasnije, dida-Ivan nije savlado notalno biluženje pisama).

Ferko je bio oženit s nikom Nemicom i imo je s njom sina Stipana (Stevana). Nakon Prvog svitskog rata, Stipanova mama, sad već udovica, živila je u Santovu s nikim čovikom. Nigdi oko 1928-29. godine, Stipanova mama je poginila od pištoljskog taneta, kad je došla u bircuz, branit svojeg čovika, koji se potuko. Kad je osto siroče, Stipan (zvao sam ga ujak-Stevan) je očo u kragujevačke Zavode (današnji Zavodi Crvena zastava – Fabrika oružja) di se zaposlio i oženio ujna-Ružicom (poriklom iz Topole). Ujak-Stevan se  škulovo u Nemačkoj, di je završio elektrotehnički fakultet. Napridovo je u kragujevačkim Zavodima i bio poznat stručnjak i poštovan ko dobar čovik. U braku s Ružicom nije imo dice. Bio sam mu na sarani u Kragujevcu di je saranjen po katoličkom običaju.

Dida-Ivanovog mlađeg brata Šandora sićam se samo po tome što su mi, po njemu, dali ime Aleksandar i u ditinjstvu me zvali Šanko. Šandor je na Karpatima ostavio kosti ko momak – nije se stigo oženit. Mora da je dida-Ivan zdravo volio Šandora, pa sam ga, svojim imenom, podsićo na tog nesrićnog bunjevačkog momka.

Prvi i poslidnji put sam svoju bunjevačku rodbinu vidio na okupu na sarani svoje majke-Mare 1955. godine. Bilo ji je barem pedeset. Bili su i Domići, i Šiškovići i još niki za koje nikad nisam čuo. Ritko je posli 1945. godine bilo prilika da se bunjevačka rodbina okupi na jednom mistu. Za vrime Mađara, digod 1943. godine, još su se somborski Bunjevci okupljali na odvajkada znanim mistima, na prošte-njima, na salašima il na mistima s križom, koja nisu bila daleko od raštrkani salaša.

Na jednom takom proštenju povela me majka-Mara 1943. godine (kolko se sićam, bilo je to digod kod Strilić salaša). Išli smo zapregom i na kolima je bilo više žena s dicom. Znam samo da smo prinoćili i da su me polegli pored nike curice koja je imala velike boginje. Posli sam i ja odležo tu bolest, i imo žuticu. Moja mama-Kata se zarazima od mene, pa je cili život bolovala od ciroze jetre, jel ti godina nije bilo doktora na raspolaganju a ni ila nije bilo kako se zahtiva za bolesnike te fele. To je poslidnje okupljanje Bunjevaca na proštenju koji se sićam.

Ostale su varoške bunjevačke familije pripuštene svaka za sebe. A posli 1945. godine pendžeri su zatvoreni. Bunjevačka dica su krenila u škulu brez da je makar jednom riči tamo spominjan bunjevački narod i njegova kultura. Njegovo katoličanstvo, ko važna rama njegove kulture, u crkvi je potisnito hrvatstvom a u škulama je svaka vira postala “otrov za narod” i pripuštena zaboravu.

4. Ponovo med Bunjevcima

Šta me navelo da pišem memoare?

Proveo sam skoro cili život a da se nisam osobito zanimo za svoje bunjevačko poriklo. Iz ditinjstva sam pono lipo sićanje na svoj somborski bunjevački zavičaj, na svoje roditelje, dida-Ivana, majku-Maru i mamu-Katu. Al onda su me, škulovanje i kasnija karijera univerzitetskog profesora, ophrvali, pa sam se samo ponikad sitio svoji bunjevački korenova. Tek poslidnji desetak godina, za mene je bunjevačko pitanje dobilo stvarni, ne samo komemorativni, smiso. A evo šta me je trglo iz drimeža.

Tri saznanja o Bunjevcima, poslednji godina su me i rastužile i razbisnile, pa više nisam mogo ostat po strani.

Prije svega, najteže mi je palo saznanje o političkoj zabrani iz 1945. godine da se Bunjevci i Šokci izjašnjavaje ko narodnosti, da se svi administrativnom prisilom privode u Hrvate. O toj sramoti nisam, do prije nikolko godine, ko i većina Bunjevaca moje, pa i mlađi i stariji generacija, ništa znao. Ni moj dida-Ivan, već u svojoj 88-moj godini života, o tom ništa ni znao.

Pa onda, rastužio me veliki bis šta iskaljivaje na Bunjevce posli 1990. godine „čuvari hrvatstva bački Bunjevaca“, o čem sam pročito u člancima subatički hrvatski listova iz pera obrazovani bunjevački Hrvata.

Faksimil cirkularnog naređenja Glavnog narodno- oslobodilačkog odbora  Vojvodine od 14. Maja 1945. godine o zabrani narodnosti Bunjevaca i Šokaca i zameni legitimacija (sa unošenjem narodnosti “Hrvat”)

Po njima, ispada da je ona šaka tvrdoglavi Bunjevaca, šta se ne dadu pohrvatit, „umjetna nacija stvorena od strane Miloševića“ radi satiranja hrvatske nacionalne manjine u Vojvodini. Možda oni nisu znali, ko ni sam šta nisam znao, da skoro polak pripadnika hrvatske nacionalne manjine u Vojvodini, svoju pripadnost hrvatskoj narodnosti zahvaljivaje onoj opakoj zabrani Bunjevaca iz 1945. godine. Al otkad je ta sramota izašla na vidilo, dalje istrajavanje na nametnitom hrvatstvu Bunjevaca, ne mož sačuvat ničiji obraz čistim.

Naposlitku, zabrinilo me stanje malog bunjevačkog naroda šta se pokazalo u prvim demokratskim izborima za Bunjevački nacionalni savit, održani u junu 2010. godine. Opet se, nad bunjevačkim narodom u Bačkoj, nadvila senka podile i strančarenja. Ima, med bunjevačkim prvacima, koji se bave politikom, šta zanemarivaje kako Bunjevcima priti opasnost nestajanja zbog „bile kuge“ i asimilacije. To je poso koji ne trpi zavitrinu i metenje pod tepih problema opstanka i razvoja Bunjevaca. Jel nema bunjevačkog naroda brez organizovani Bunjevaca. Ne oni šta kutre, čekaje priliku za niku ličnu fajdu, neg oni koji su uvik spremni na međusobni divan i zajednički napor radi ostvarivanja pravi interesa svoje nacionalne zajednice.

Krajom 2008. godine zakačio sam za internet svoj blog „Bunjevački rodoslov“, na kojem sam počo objavljivat rezultate svoji študiranja bunjevačkog pitanja. Do danas nastojim da na tim, cilom svitu dostupnim, stranicama na internetu, saopštim šta sam samom sebi objasnio i kroz kake nedoumice sam prolazio nastojeć da nađem sakriveni put nastanka, razloge kolebanja i osipanja bački Bunjevaca. Od vrimena njevog doseljenja u Bajski trougao, njev zavičaj i kolivku, do savrimene njeve mukotrpne borbe za opstanak i razvoj ko moderne nacije brez države.

Iz navedene statistike broja positilaca i broja pristupa stranici „Bunjevačkog rodoslova“, vidi se da je zainteresiranost za Bunjevce značajna, prvenstveno u zemljama di Bunjevci i Hrvati žive (Srbija, Hrvatska, BiH, Mađarska), ko i u zemljama di su oni u dijaspori. Interesovanje postoji i u zemljama sa sličnim malim etničkim grupama, sa istraživačima i analitičkim službama koji prate ovake etničke / nacionalne slučajove i njev razvoj.

„Bunjevački rodoslov“ od  početka  1. oktobra 2007.  godine do 30. maja 2012.  godine imo je 10.386 positilaca iz 47 zemalja sa ukupno  26.296 pristupa. Od 20 oktobra 2010.  godine (s više od 10 positilaca) bilo je: iz Srbije  2.626 (Vojvodina 721 iz ostale Srbije 1.905), Hrvatska 746 (Grad Zagreb 338, Vukovarsko-Srijemska 89,  Primorsko-Goranska 56, Splitsko-Dalmatinska 55, Osjecko-Baranjska 53, Brodsko-Posavska 26, Zagrebačka 22, Pozesko-Slavonska 21, Istarska 12, Dubrovačko-Neretvanska 10… ukupno  19 županija); BiH 225 (Federation of Bosnia and Herzegovina 136, Republika Srpska 76);  SAD  184 (California (CA) 134, New York (NY) 11… ukupno 20 država); Crna Gora  83. Nemačka  80 (Baden-Wurttemberg 23, Berlin 12,  Bayern 12, Nordrhein-Westfalen11… ukupno 11 država); Mađarska 73 (Budapest 22,  Bacs-Kiskun 18… ukupno 11 varmeđa); Belgium (BE) 53,  Canada (CA) 45, Netherlands (NL) 40, Austria (AT)        33,  Slovenia (SI) 32, Switzerland (CH) 28, Macedonia (MK) 28,  France (FR) 24, China (CN) 21, United Kingdom (GB) 21,  Albania (AL) 19, Greece (GR) 18,  Australia (AU) 15,  Poland (PL) 15, Sweden (SE) 14… U maju 2012.  godine najaktivniji positioci ovog bloga su bili (broj pristupa): Beograd 20, Zagreb  6,   Mountain View, California, US 8 pristupa.

Tragom porikla Bunjevaca

Otkad sam svatio kako su Bunjevce, ode u Bačkoj, milom el silom, pritapali u Mađare, i, posli Prvog i Drugog svitskog rata, u Hrvate, kopkalo me kako je tekla stvarna istorija Bunjevaca. Jesul Bunjevci od pantivika Hrvati? Kako su, kad i zašto, počeli da se priklanjaje Hrvatima. Šta i zašto divane svi oni šta ubeđivaje Bunjevce da su Hrvati. A ima i oni šta Bunjevcima divane da su Srbi-katolici.

Nije lako izać iz tog začaranog kruga. O tom mi je malo ko mogo raztolmačit. Sićam se da su mi dva čovika, koje sam poštivo, samo u par riči poručili da su Bunjevci – Hrvati. Jedan je bio Milenko Beljanski, novinar i hroničar Sombora, a drugi istoričar profesor doktor Nikola Gaćeša. Otkaleg su oni znali pa bili tako ubiditi u to šta su mi kazali?

Milenko je bio stari partiski čovik i njegovo gledište, koje je jasno napiso u nikolko svoji knjiga, bilo je „na liniji“, pa tako ga i svaćam.  Al za razumivanje poruke poštivanog profesora Gaćeše bila su potribna ozbiljna študiranja istorije. To me uputilo da se privatim izučavanja svi pisaca za koje sam sazno da su se bavili Bunjevcima.

Već kod čitanja prve ozbiljne naučne knjige o Bunjevcima, one koju je napiso dr Jovan Erdeljanović, ugledni član Srpske akademije nauka, još 1930. godine, svatio sam da se oko Bunjevaca vodi borba za njevo potvrđivanje ko pripadnika jedne od južnoslovenski nacija – Srba el Hrvata. A bilo mi to nikako čudno: zašto tolko srdžbe i prepirke med nacionalistima i ozbiljnim istraživačima oko malog bunjevačkog naroda?

Erdeljanović je bio jedan od naučnika etnologa, koji je naginjo tolmačenju porikla Bunjevaca ko Srba. Tom krugu pisaca – naučnika el publicista – pripada, kako sam kasnije svatio, čitajuć njegovu knjigu o Bunjevcima, takođe Ivan Ivanić.

Med piscima ovog kruga, koji je istovrimeno jedan od vodeći ideologa savrimenog srpskog nacionalizma, je dr Vojislav Šešelj. On je u svojoj „Ideologiji srpskog nacionalizma“ jasno poručio svoje gledište da su Bunjevci Srbi-katolici, čime je ponovio mišljenje profesora Laze Kostića, pa i Vuka Karadžića (“Srbi svi i svuda”), akademika Jovana Cvijića, Jevte Dedijera i drugi znameniti srpski pisaca etnologa iz doba nabujalog nacionalizma, izmed dva svitska rata.

Na drugoj strani, med piscima knjiga o Bunjevcima, koji ji svrstavaje med Hrvate, našo sam tušta oni koji se pridržavaje uvirenja (premisa) hrvatskog nacionalizma. Jedan od najčuveniji taki pisaca je franjevac otac Dominik Mandić, koji je, obuhvatno i koristeć obimnu dokumentaciju, napiso nikolko knjiga u kojima daje i svoje tolmačenje porikla Bu-njevaca (“Hrvati i Srbi, dva stara različita naroda”). Med Hrvatima, zabavitim dokazivanjom hrvatstva Bunjevaca, imade dosta pisaca – bilo profesionalni naučnika, bilo publicista, u poslidnje vrime i oni koji etnogenezu Hrvata dovode u vezu s Vlasima i Morlacima, kojima su povezani i Bunjevci. Posebno su zavrnili rukave i trošili tintu, pisci bunjevačkog porikla, odavle iz Bačke, koji su natrukovali veliku literaturu o hrvatstvu bački (podunavski) Bunjevaca. Ante Sekulić je jedan od najozbiljniji taki pisaca. Ovi pisci traže oslonac svog hrvatstva i u idejama i dilovanju biskupa Ivana Antunovića, pokretača borbe Bunjevaca za njev nacionalni identitet a protiv asimilacije u druge nacije u 19. viku.

Nije bilo jednostavno snać se u tom krugu autora. Moro sam izbeć one od nji koji o Bunjevcima divane sa strašćom, odbacujuć sva drugačija svaćanja.  U tom su pomogli ozbiljni naučnici drugog porikla, osobito oni koji u svitu uživaje naučni ugled. Med njima našo sam da su vridni izučavanja vizantolog Georgije Ostrogorski, američki balkanolozi John Fine i Florin Curta, turski istoričar Osman Karatay, politikolog Alex Belami, etnolog H.I. Bidermann, sociolog Ludvig Gumplovič. Kod nji sam dobio oslonac za razumivanje praistorije Balkana, nastanka Slovena i njevog dolaska na Balkan, a i posebno važnog pitanja porikla i dolaska Srba i Hrvata na Balkan. Brez razumivanja ti antički zbivanja, nije moguće ni razumivanje nastanka razlike med Hrvatima i Srbima, koja sve do naši dana iskrivljava sliku u čiji okvir se smišća i problem porikla Bunjevaca.

Već više od pet godina izučavam pomenite, a i sve druge, pisce o Bunjevcima. Pritvorilo se to moje izučavanje u otkrivanje nepoznate istorije Bunjevaca. Al samo istorisko gledanje na Bunjevce nije dovoljno (kako je o tom piso jedan od prvi sociologa, poljski profesor Ludvig Gumplovič u svojoj raspravi “Hrvati i Srbi”). Razumivanje porikla i razvoja Bunjevaca zahtiva etnološke, al i sociološke, ekonomske i politikološke studije. Iz ti izučavanja stvorio sam svoj pogled na Bunjevce, ovlašnu sliku njevog nastajanja, razvoja i savrimene krize. (To je slika koja se minja, dopunjiva, retušira, šta je osobina naučnog metoda stvaranja znanja, koje traži i mož pritrpit kritiku kad se upoređiva sa stvarnošću. Svoje, dosad, stvoreno znanje svaćam ko naučnu hipotezu, a ne ko ideološku pridrasudu). Najvažnije u tome je slideće.

Moje otkrivanje porikla Bunjevaca

Tušta tog sam pročito al mozaik porikla Bunjevaca još mi nije razgovitan.

Kad krenemo od magloviti vrimena, do koji vode niki od istoriski, lingvistički el sociološki tragova, moglo bi cili život provist tragajuć za poriklom Bunjevaca a, ipak, ne stić do razgovitne slike otom poriklu. Kad sam to svatio, okanio sam se rovanja po svakojakoj literaturi. Postavio sam sebi metodološki kompas po kojem do porikla Bunjevaca mož stić, ne iduć od pritpostavljeni početaka, neg odnatrag, od pouzdani znanja i dokumenata o dolasku Bunjevaca u Bajski trougao.

Kad znamo kad su Bunjevci došli, koliko ji je bilo, kako su organizovali svoj život, možmo ić unatrag, po tragovima njevi seoba, borbi za opstanak, buna i mirni vrimena, načina privređivanja i kulturni običaja. To je metod istraživanja koji se mož uporedit s ponovnim namotavanjom Arijadnine niti.

Iduć putom na koji upućiva navideni metod, izučio sam nikolko knjiga i članaka na kojima se mož započet sinteza istoriski putova kojim su Bunjevci prošli do svog naseljavanja u južnoj Ugarskoj 1687. godine. Kad sam povezo glavne, istoriski dokumentovane tačke od značaja za poriklo Bunjevaca, sastavio sam krećanje Bunjevca u realnom vrimenskom redoslidu. Ukratko, moj pogled na poriklo Bunjevaca sastoji se u slidećem.

Nastanak etničkog jezgra Bunjevaca

Za razumivanje porikla Bunjevaca važno je utvrdit di, u koje vrime i u kakim okolnostima je postalo etničko jezgro od kojeg je krenio proces etnogeneze Bunjevaca. Tradicija Bunjevaca zabilužila je da oni potiču od “rike Bune” u Hercegovini, otkaleg su se, vrimenom, selili na druga mista, u Dalmaciju, Primorje, Liku i u Podunavlje (južnu Ugarsku/ Bačku).

Ako uzmemo da je tu rič o velikoj riki Buni-Bojani (sadašnja granica Crne Gore i Albanije), a ne o maloj ričici Buni (Bunici), nedaleko od starog grada Blagaja u Hercegovini, onda kraj te rike možmo tražit prostor, na kojem je počela etnogeneza Bunjevaca. To se moralo događat još za vrime doseljavanja Slovina, prije stvaranja države Hrvata (tzv. Crvene el južne Hrvacke) ko i Srba (severna Albanija, onaj njezin dio koji se nadoveziva sa Metohijom tzv. Altin). Tu je virovatno živilo niko pleme koje se kasnije selilo “priko Bune”. Trag tog plemena mogu bit Bunjani o kojima govori I. Ivanić u svojoj pritpostavki o poriklu Bunjevaca. Tu možmo tražit korenove Bunjevaca, plemena Buna, Bunjana, Bunijevaca (oni šta žive nuz riku Bunu).

Dovođenjom u vezu ovi činjenica, mož se svatit da su slovinska plemena, koja su se smistila na razvijenijem jugu zapadnog Balkana, tamo di je bilo primorje s bogatim vizantiskim gradovima i njevom slovinsko-vlaškom pozadinom, čijim seljenjom priko Bune/ Bojane, je nastala plemenska skupina važna za etnogenezu Bunjevaca. U toj plemenskoj skupini, s jakim vezama s “albanskim elementom” (kako piše Srđan Đaja) i sa svojstvima vlaškog načina privređivanja (transhumantno stočarstvo poznato kod Vlaha-Cincara sa planine Pind), možmo tražit etničko jezgro kasniji Bunjevaca.

Tokom više vikova, etničko jezgro Bunjevaca potpadalo je pod vlast hrvatski i srpski župana i knezova, i bilo je prisiljeno da se pokorava i oslobađa od feudalni vlastelina ulazeć u odbrambene saveze s drugim sličnim slovinsko-vlaškim plemenima. Na taj način dolazilo je do etničkog zbližavanja i širenja kulture koja je, pod jakim uticajom franjevaca u vrime privlasti Osmanskog carstva u Hercegovini, sve do izvorišta Cetine, dobijala bunjevačke karakteristike. U čitavom tom periodu, kako je utvrdio Fine (u knjigi “Kada etnicitet na Balkanu nije imao važnosti”), za vladajuću hrvatsku vlastelu, činjenica da njevi potčinjeni Vlasi-Bunjevci ne svrstavaje sebe u Hrvate ko etničku skupinu, nije imala značaja. O uključivanju Bunjevaca u hrvatsku naciju, med hrvatskom vladajućom klasom, počelo se vodit računa tek krajom 18. vika.

Etnolozi tolmače proces nastajanja Bunjevaca ko etniciteta ko posledicu podile vlaški plemena po virskoj osnovi (Bunjevci katolici, oni vlasi koji “bunjaju” na latinskom, nerazumljivo za slovinski svit, nasuprot, “Rkaća”, pravoslavaca, koji kasnije prilaze u nacionalnom pogledi u Srbe). Taka podila (problematična s naučnog stanovišta) bila je moguća na prostoru priko kojeg je prolazila linija podile izmed istočnog i zapadnog crkvenog obreda, pravoslavlja i katoličanstva. Donji tok rike Neretve, dio Zahumlja oko Velež planine, grada Blagaja, di je i mala rika Buna (Bunica), zadovoljavao je taj neopkodni uslov neposridnog dodira vlaha pravoslavaca i vlaha katolika. Taj pridio Hercegovine zadovoljavo je i drugi uslov, dugotrajno postojanje vlaški plemena s razvijenim transhumantnim stočarstvom (o tom piše Jevto Dedijer u knjigi “Hercegovina”), čije osobine su Bunjevci doneli naseljavajuć se u okolini Subotice (opisano u knjigi Branka Peruničića “Postanak i razvitak baština na području Subotice”). Navedeni uslovi su pritpostavke nastanka etniciteta Bunjevaca. Za sazrivanje tog etniciteta bio je potriban društveno-politički faktor – vođstvo, inteligencija, koja bunjevačku etnički svist koristi ko način mobilizacije stanovništva radi svoje afirmacije ko nove feudalne klase (slično ko za nastajanje nacija o čemu piše Miroslav Hroh).

Početak razvoja slovinski vlaški plemena u Hercegovini ko Bunjevaca dobio je politički zamajac kad su se plemena iz okoline Bune rike na livoj obali Neretve, pobunila protiv Mostarskog sandžak-bega. To se dogodilo u vrime kad su Turci vojnički oslabili, a Mlečani obećali vlaškim prvacima da će oslobodit Hercegovinu. Zato su Vlasi-Bunjevci iz donjeg toka Neretve 1624. godine podigli bunu protiv Mostarskog sandžak-bega. Al nakana Mlečana nije uspila, pa su se Bunjevci našli na udaru osvite Turaka. To je bio početak velike seobe Bunjevaca, čiji najveći talas se dogodio 1687. godine.

Spasavanje Bunjevaca iz 1624. godine ima velik značaj za tolmačenje njevog porikla. U borbama koje su prithodni godina vodili protiv Turaka, plemena pastira i ratnika-Vlaha iz okoline rike Bune (planina Velež, Podveležje, Raška planina, Rakitno) stvorili su ratničku organizaciju, sposobnu da se suprotstavi Turcima. Na način kako su to radili vikovima, izabrali su vojvode, serdare, harambaše, knezove, koji su se pokazali sposobni. Ovim vođama Bunjevaca Mlečani su obećali podršku i, kako su to činili da bi pridobili Morlake iz Zagorja (zapadna Hercegovina, od Neretve do rike Cetine), i ode su vojskovođama Bunjevaca podarili plemićke titule, platu i pravo na nasliđivanje privilegija. Tako su se Bunjevci od rike Bune med prvima organizovali na onda nov, feudalni način (raslojavanje rodovskog društva).  To je bilo privlačno za sve slovinske vlaške vojvodske familije, rodove i plemena. Ova grupa plemena s donjeg toka Neretve, od rike Bune i grada Blagaja, postala je etničko jezgro kasnijeg formiranja Bunjevaca. Oko nji su se okupljala druga plemena rado prihvaćajuć bunjevačko ime. Tako je počo razvoj bunjevačkog naroda (etnije).

Bunjevci i Hrvati: dvi različite etnije

U vrime svojeg nastajanja ko etniciteta (etnije), Bunjevci nisu mogli bit subetnija Hrvata. Hrvati su početkom 17. vika već formirani ko etnija na osnovu svojeg feudalnog društveno-političkog uređenja. Kod Vlaha-Bunjevaca u to vrime, u njevom herce-govačkom prazavičaju, održala se stara organizacija života i polu-nomadskog (alpskog, transhumantnog) stočarstva (o tom još krajom 19 vika, svidoči pomenito istraživanje J. Dedijera). Na osnovu poređenja načina privređivanja i društvenog života bunjevački plemena i opisa načina života i organizovanja hrvatski plemena (M.Šarić), dobija se osnovica za etničko razlikovanje Bunjevaca i Hrvata

Marko Šarić (u članku “Predmoderne etnije u Lici i Krbavi prema popisu iz 1712./14. godine”) navodi osobine Hrvata i Bunjevaca po kojima su to dve različite etnije.  Hrvati su u Lici i Krbavi bili agrarna (zemljodilska) populacija nastanjena oko važniji krajiški tvrđava. Većim dilom su bili povojničeni se-ljaci, a manjim dilom sitno plemstvo u vojnoj službi u Krajini. Govorili su naričjima s čakavskom osnovom. Hrvacke familije bile su slične nuklearnim, inokosnim familijama sridnjeevropskog tipa. Tradicionalna kultura Hrvata bila je granična, prožeta uticajom četri okružujuća areala (od dinarskog do panon-skog). Jezgro Hrvata su činile  starosidilačke  hrvatske strukture. Hrvatsku etniju činili su: vojno plemstvo, obični krajišnici (haramijske i husarske familije) te oslobođeni kmetovi.

Šarić konstatuje da su Bunjevci (katolički Vlasi), ko tradicionalna, pridmoderna i pridnacionalna zajednica, početkom 18. vika, bili nosioci dinarske patrijarhalno-pastoralne kulture dinarskog  areala. Ko pripadnici stanovništva, koje je pribiglo iz Bosne i Dalmacije na područje austriske vojne krajine, Bunjevci su bili pripoznatljivi po kulturnim osobinama (kultura “mrkog sukna i gusala”), jeziku (novoštokavština), društvenoj strukturi i organizaciji (knežine), pastoralnoj ekonomiji (transhumantno stočarstvo) i osobinama  proširene  familije,  tzv.  zapadnobalkanskog  tipa. To su osobine koje su Bunjevce razlikovale od Hrvata, još prije početka formiranja hrvatske nacije, čineć ji posebnom etnijom. Njev identitet je bio dinamičan, podložan prominama uslid seljenja i disperzije vlaško-bunjevačkog stanovništva na širokom prostoru od zapadne Hercegovine do Slavonije i južne Ugarske (Bačke)

Kad su se doselili u Bačku, Bunjevci su od  austriske vlasti i zatečenog srpskog i mađarskog svita nazivani Dalmatincima. Sami su se  nazivali Bunjevcima. Prvi spomen etničkog imena Bunjevac u dokumentima zabilužen je 1612. godine u knjigi kršteni somborskog župnika. (Mađarska istoričarka Erika Wicker navodi da se oko 1619. godine ime Bunjevaca i Šokaca pojavilo u Baji – “Raci i Vlasi u vrime naseljavanja severne Bačke”, str. 40).  To se slaže s vrimenom pominuti događaja u dolini Neretve. U svojoj knjigi ”Buni, Bunijevci, Bunjevci” 2009. Mijo Mandić pokaziva da su prithodnici kasnijeg doseljavanja Bunjevaca, već bili prisutni na području južne Ugarske, a najstarija naseobina je bila oko Budima.

Nakon doseljavanja brojni bunjevački plemena na područje Bajskog trougla (izmed Baje, Sombora i Subotice), malobrojni autohtoni budimski Bunjevci, rado su se s njima zbližavali i selili u tri gradska naselja tog područja. Tragovi ti zbivanja još se nalaze u bunjevačkim prizimenima Budimac, Tukuljac, Ostrogonac.  Bunjevci doseljeni iz Hercegovine i Dalmacije tokom 16. i 17. vika, imali su prizimena prema svojem plemenskom, rodovskom poriklu a ne prema nazivima naselja iz koji su se njevi prici doseljavali. Na primer, nema bunjevački prizimena Blagajac, Mostarac, Zadranin, Senjanin… U svojoj hercegovačkoj postojbini, Bunjevci nisu bili stanovnici gradski naselja, koja su pripadala plemićkim rodovima (hrvatskim, srpskim, bosanskim, dalmatinskim). Živili su oni u slobodnim, feudalcima nepodložnim plemenima, na prostranim planinskim područjima Dinarski Alpi.

Stvaranje nacija i fragmentacija Bunjevaca (bunjevačke subetnije)

Na osnovu ove istorijsko-sociološke analize možmo dat odgovor na pitanje:  dal su Bunjevci Hrvati, Srbi, el samo Bunjevci? Samo pitanje ima smisla kad polazimo s primordijalističkog stanovišta. [Primordijalizam = svatanje etniciteta, etnički svojstava, ko nepromenljivi, davno nastali, izraženi materijalizovanim opipljivim kulturnim i biološkim karaktristikama neke narodne grupe.]  Pitanje u tom smislu triba da glasi: imadul Bunjevci svoj etnički koren u antičkim Hrvatima el Srbima, el u svom sopstvenom vlaško-bunjevačkom etnicitetu? Moj je zaključak da Bunjevci mogu imat koren svoje etnogeneze u mišavini plemena – Slovina i Vlaha starosidilaca Balkana, iz vrimena prije doseljenja Srba i Hrvata.

(Lingvisti kažu da su prije dolaska Slovina, ovi Vlasi, Makedono-vlasi, s bilim odilima, bili romanizovani, primili romanski jezik. Trag ovog pridslovinskog porikla kod Bunjevaca su imena njevi plemena-brastava koja se završavaju na –ul, Sekulići od Sekul, Dulići, od Dul, itd.). Pod vlašću hrvatski i srpski vojnički zadruga, kasnije feudalni vlastelina, stvarali su se i širili i njevi narodi. Fine objašnjava da su se pod hrvatskim narodom u sridnjem viku mogla podrazumivat plemena kojima su hrvatski banovi, župani i vlastelini vladali, a ne hrvatski narod u etničkom smi-slu. Za Hrvate o tom piše dr Neven Budak.

Iz ovi daleki vrimena ne mož se izvodit hrvat-sko el srpsko poriklo Bunjevaca. O tom svidoče u novije vrime poznata genetska istraživanja prema kojima je na Balkanu, a najviše u Hercegovini, u genima tamošnji savrimeni stanovnika, najmanje slovinski tragova. To znači da su, po biološkoj liniji, i Bunjevci, čije je istorisko ishodište Hercegovina, genetski povezani sa starosidiocima Balkana, da je njevo genetsko ishodište starije od Slovina, pa i još kasnije doseljeni Hrvata i Srba. (Ode se upliće genetska komponenta koju su doneli staro-Rvati i Srbi ko narodi dilom neslovinskog porikla. Al to je posebno pitanje o kojem se u nauki još raspravlja.)

Dakle, Bunjevci mogu tražit svoje poriklo u mišavini naroda, koja je nastala putom etnogeneze stanovnika zapadnog Balkana izmed antičkog vrimena, i naročito, vrimena stvara-nja sridnjovikovni naroda pod uticajom pokršćavanja (dva glavna pravca – pravo-slavlja i katoličanstva). Podila na Hrvate i Bunjevce pocipala je etnički istorodni bunje-vački narod (etniju) zafaljujuć stvaranju hrvatske nacije od sridine 19. vika. Razumivanje tog procesa zahtiva drugačiji naučni pristup od onog primordijalističkog, ko i onog šta polazi od sridnjovikovne virske podile, na koji se pozivaje nacionalisti, kojima je stalo da Bunjevce utope u svoje nacije.

Šta genetska istraživanja pokazivaje?

„Frekvencija I1b* (xM26) [karakteristika starosidilaca zapadnog Balkana]  dostiže vrhunac kod Hercegovaca (64%) i Bosanaca (52%) dok zadržava značajne (30%) frekvencije u svim SEE [Jugoistočne Evrope] populacijama… Ustvari, homogene distribucije relevantni frekvencija praćene sa visokim diverzitetom I1b* (xM26) linija med različitim SEE populacijama mogu se posmatrat ko genetska oznaka njeve zajedničke istorije po ocu tokom dugog vrimenskog perioda.. Halpogrupa R1a [karakteristika Slovena]  javlja se sa 16% frekvencija u SEE…. Frekvencije R1a i STR [standardizovani podaci o genotipu prema STaRCall™ software-u] varijansa raste u pravcu sever-jug u SEE, od 34%-25% kod glavnine Hrvata i Bošnjaka do 12%-16% kod Hercegovaca, Makedonaca i Srba…

Izvor: Marijana Perišić, Lovorka Barać Lauc, Irena Martinović Klarić, Siiri Rootsi, Branka Janićijević, Igor Rudan, Rifet Terzić, Ivanka Čolak, Ante Kvesić, Dan Popović, Ana Šijački, Ibrahim Behluli, Dobrivoje Đorđević, Ljudmila Efremovska, Đorđe D. Bajec, Branislav D. Stefanović, Richard Villems and Pavao Rudan (2005), High-Resolution Phylogenetic Analysis of Southeastern Europe Traces Major Episodes of Paternal Gene Flow Among Slavic Populations. Molecular Biology and Evolution, 2005  22(10):1964-1975;  doi:10.1093/molbev/msi185 URL: http://mbe.oxfordjournals.org/content/22/10/1964.full

Kad na Bunjevce primenimo analitičke, teoriske pojmove “etnija”, pod čim se podrazumiva cilina Bunjevaca (zapadnohercegovački, primorsko-dalmatinski, lički i bački-podunavski), i “subetnija”, onda se pomenita četri istoriski nastala dila bunjevačkog naroda mogu podrazumivat ko take subetnije. Teško je razumit šta znači kad se čitav bunjevački narod podvodi pod hrvatsku naciju (koja se, ako je moderna nacija, ne mož definisat ko “etnija”) ko njezina “subetnija”. Drugo je pitanje integracije el asimilacije dilova (subetnija) bunjevačkog naroda u hrvatsku el niku drugu naciju, na čijoj državnoj teritoriji su dilovi tog naroda imali sriću el nesriću da se zateknu kad je počo proces stvaranja ti nacija.

Politička uslovljenost savrimene podile na Bunjevce i Hrvate

 

U najnovije vrime pitanje Hrvat el Bunjevac dobilo je praktičan značaj. Za one, šta su se upregli u poso hrvaćenja Bunjevaca, ubiđi-vanje Bunjevaca da su Hrvati, pitanje je op-stanka, ko političkog faktora u Vojvodini. Pitanje je kako očuvat uticaj na već pohrvaćene Bunjevce. Nije tu rič o privođenju Bunjevaca na “višlju”, razvijeniju nacionalnu hrvatsku kulturu, neg o zadržavanju formalnog izjašnjavanja što većeg broja Bunjevaca ko Hrvata. Što više taki Hrvata, sotim više glasača na izborima. To je ono glavno u trudu pohrvaćivanja Bunjevaca.

Do oživljavanja Bunjevaca posli 1990. godine, činilo se da je 40 iljada bunjevački Hrvata u Vojvodini jak oslonac u političkim prigovaranjima, sklapanjima koalicija i nagodbama o mistima u važnim državnim organima i u raspodili ograničeni resursa (finansija). Činilo se da je kategorizacija, administrativno etiketiranje Bunjevaca ko Hrvata, dovoljna za njevo zadržavanje u orbiti hrvatskog nacionalnog interesa. Kad je polak taki formalni Hrvata, posli 1990. godine, pokazalo da je ostalo virno svojem izvornom etničkom identitetu, i počelo tražit nacionalna prava ko ravnopravne nacionalne manjine u Vojvodini, vidilo se da tako hrvatstvo, koje sam proživ-ljavo na drugoj štaciji svojeg bunjevačkog kruga, nije čvrst temelj asimilacije Bunjevaca u hrvatsku naciju.

Pokazalo se da nacionalna ideologija, sama za sebe, ne dospiva do korena bunjevačkog etničkog identiteta. I najvatreniji bunjevački Hrvati ostaju u duši Bunjevci. Tu dublju sadržinu niki od nji pokušali su prikrit zamagljujuć prirodu bunjevaštva, divanom o Bunjevcima ko “subetniji” Hrvata ko “etnije”. Al se ne mož priskočit razlika izmeđ stvaranja hrvatske nacije, ko političke tvorevine 20. vika, i postojanja Bunjevaca, ko posebnog etniciteta s dugljim pridnacionalnim razvojom, etnogenezom.

Stvaranje nacije je proces koji organizuje i kojim upravlja nacionalna država, jedan krug nacionalne elite, čiji pripadnici potiču iz različiti “etnija” (hrvatske, bunjevačke, dalmatinske, talijanske, i sl.), narodnih zajednica sa specifičnim kulturama, tradicijama, istoriskim putovima.

(Franjo Tuđman je ovaj problem nastojo otklonit izvrgavajuć etničku strukturiranost hrvatske nacije kritiki ko “regionalizma”.) Ma kolko se osićali ideološko-politički integrisani u naciju, koju stvaraje i u tom uživaje časti i koristi, “ocovi i sinovi nacije” ostajedu u dubini duše izdanci svoji etnički kolivki.

Niki od taki “nacionalni radenika” s grižnjom savisti proživljavaje svoje učešće u gašenju svoji “subetnija”. Kad sam to svatio kod samog sebe, počo sam razumit one “pretelje”, bunjevačke Hrvate, šta osićadu da se nacionalno osvisćivanje i opridilivanje Bunjevaca ne mož postignit brez razvoja, bilo autentične bunjevačke društvene i kulturne zajednice, bilo take hrvatske zajednice. I to integrisane u multikulturnu vojvođansku sridinu s većinskom srpskom nacionalnom zajednicom.

Složen zadatak, koji se ne mož izvršit brez jačanja one osnovne bunjevačke etničnosti, a ne njezinim konzerviranjom i gušenjom nacionalno-političkom ideologijom. Ako uguše bunjevačko osićanje, lipotu bunjevačke pisme, tugu, koju svaki Bunjevac osića kad se siti šta su njegovi didovi izdurali otkad su se doselili u nepriglidna polja i pašnjake Bajskog trougla, dilatnici formalne nacionalne kategorizacije Bunjevaca, pobudiće u njima onaj bol šta je i mene podstako da se okrenem svojim bunjevačkim korenovima. Tako razumim i ambivalentne osićaje Hercegovaca (hercego-vački Hrvata – vidi članke dr N. Raspudića).

Amalkina sarana

Od ditinjstva sam imo malo prilike upoznat se i rodit se s rodovima s ocove strane. Moji roditelji su se razveli a da još nisam napunio godinu dana.

Prvu rođaku sa strane Raiča, upozno sam u jedno litnje poslipodne. Kogod je zazvonio na vratima. Otvorio sam vrata i… našo se s oči u oči sa mladom ženom u društvu s mlađim čovikom. Nisam je nikad vidio al sam oma znao da je to moja sestra po ocu. Za nju sam samo znao da postoji o čem mi je divanila teta-Katica Vuković, dugogodišnja stanarka u dininoj kući. Taj nesvakidašnji susrit pokrenio je u meni nika ranije nepoznata osićanja. Kako sam mogo znat da je pridamnom nikad viđena sestra Roza? Al oma sam je ositio ko najbližu i najrođeniju. Tako je ostalo do danas, iako ona već godinama živi u ino-stranstvu. Ne divani se uzalud „Krv nije voda!“

Zafaljujuć Rozi, upozno sam i drugu braću i sestre po ocu. Stariju sestru Baru udatu u Staparu. Vranju, koji je dugo živio na salašu na Staparskom putu (ima ćer koja sad živi u Zagrebu s troje dice.) Prije nikoliko godina Vranja se priselio u Subaticu i penzioniso ko električar „Zorke“. Najmlađi brat Ivica odrasto je kod strica jel otac Antuš „Dobošar“ nije mogo izdržavat petero dice koju je steko posli vinčanja s drugom ženom Anicom. Najstariji brat Vinko, zidar, poginio je na gradilištu i ostavio za sobom sina (koji je, na nesriću, takođe poginio na poslu u Libiji, ostavivši za sobom jednu ćer).

Otac Antuš osto je s tri godine siroče jel mu je otac Vranje očo u Prvi svitski rat i otaleg se nije vratio. Mama Roza nije bila u stanju  škulovat ga a on nije bio sklon nikakom ozbiljnom poslu. Našo je namištenje u Gradskoj kući u Somboru, di je dobio poso dobošara (onog šta čita obavištenja po varoškim sokacima i na vašarima, kako bi i do nepismeni građana doprle važne visti iz Gradske kuće). Osto je Antuš siroma, čovik koji se skanjiva po Gradskoj kući i obavlja poslove trčkarala. Al osto je poznat i ko gradski bećar i ljubitelj kapljice. Za mene je razvod moje mama-Kate od Antuša i odrastanje pod starateljstvom dida-Ivana, bila srića u (maminoj) nesrići.

Kartografski izvor (vojne karte-sekcije iz 1894. sa detaljima toponima, itd.):

http://lazarus.elte.hu/hun/digkonyv/topo/3felmeres.htm

Sav ovaj divan od rodova s ocove strane, samo je pridgovor za pripovitku o drugim, da-ljim rodovima Raičima. Bilo ji je barem dvi grane. (Na Austro Ugarskoj vojnoj mapi iz 1894. godine, navedena su dva naselja Raiča u okolini Sombora: na severu od Sombora Reichi szl. izmed salaša Radišić szl., Firanyi szl, nedaleko od Bilicsi szallasok – Bilić salaša. Južno od Sombora Raitz szl nedaleko od Žarkovački salaša na istoku i Bikar salaša na zapadu. Pleme Raiča je bilo brojno al su se njevi članovi postepeno priselili u Sombor i tu međusobno udaljili pa je od nji ostalo nikolko gradski familija.) Jedno je grana fiškala od kojeg sam samo čuo da postoji. Druga grana su puškari, poznate zanatlije u Somboru. Al ni nji nisam nikad upozno. Ipak, imo sam sriću da, priko Amalije, koleginice moje supruge, još iz gimnaziski dana, upoznam njezine roditelje – Evu i Vranju Raič. Porodica vridni, odgovorni i veseli ljudi, koji su stojali u kući na Bezdanskom putu, nedaleko od kuće dida-Ivana u Bunjevačkom sokaku.

S Amalkom smo održavali najbolje preteljske odnose. Bila je poznat doktor, neuropsihijatar, u Somboru. Uvik vesela i spremna na šalu. Udala se za Trifka iz Hercegovine, kojeg je upoznala na studijama u Sarajevu. Pitom i dobrodušan, Trifko je dugo bio vrhunski metalurg angažovan širom Vojvodine. Umro je dosta rano. Rođaci iz Hercegovine su urnu s Trifkovim zemnim ostacima odneli i saranili u Trebinju.

Amalka je bila moj poslidnji rod u Somboru. Rado sam je posićivo jel je bila zdravo obavištena o somborskim Bunjevcima i bila s njima u lipim odnosima. Imala je i dobro odabranu biblioteku o Bunjevcima. Imo sam kod nje podršku kad sam počo da se zanimam bunjevačkim pitanjom. Nažalost, Amalka je, posli borbe s teškom bolešćom, preminila i saranita je krajom januara 2010. godine na velikom katoličkom groblju u Somboru.

Bilo je lipo zimsko jutro kad sam, sa prijate-ljicom Marijom, krenio iz Novog Sada za Sombor na Amalkinu saranu. Marijina ćer Jelena studirala je na Pedagoškom fakultetu u Somboru di je često posićivala Amalku. Stigli smo na groblje na vrime. U kapeli smo se oprostili sa pokojnicom i, sa brojnim bunjevačkim svitom, čekali da dođe popo. Došo je u žurbi u lipom svećeničkom ruvu. Održo je popo i lip pogrebni obred. Al ono šta mi je zaparalo uvo, bio je njegov savršeni hrvatski jezik, kojim se obraćo tužnom zboru Amalkini rodova i poštivaoca. Ni riči na bunjevačkom. Svoj hrvatski jezik, poštivani svećenik (čini se da je bio i Amalkin rod), je divanio savršeno ko da smo bili na Mirogoju.   Barem da je s par riči utišio prisutne Bu-njevce, koji ne divane hrvatski. Bilo je taki med nama cigurno najviše a ne znam dal je bilo oni koji znadu tako lipo hrvatski divanit, ko šta je to pokazo popo. To njegovo jezičko savršenstvo i gluvoću spram bunjevačkog puka, nisam razumio. Pogotovo je to teško svatit nakon nedavne sarane jedne Bunjevke, članice našeg novosadskog udruženja, na kojoj popi nije smetalo da se okupljenom svitu obrati na lipoj bunjevačkoj ikavici. Sa  ti nikoliko ričenica on je pokazo da saosića s ljudima koji nemaje prilik čut bunjevački divan u svečanim, tužnim trenucima, kaki su ovi na saranama dragi rođaka i pretelja.

Bunjevačka košnica

Februara 13. 1965. godine došo sam kod dida-Ivana u Sombor da ga obiđem. Dvi nedilje ranije takođe sam ga positio i, tom prilikom, dono mu da pročita knjigu Jovana Erde-ljanovića “O poreklu Bunjevaca”. Želio sam čut šta on kaže o Bunjevcima, njevom poriklu i istoriji. Dida je tom prilikom divanio a ja sam ga slušo i ponikad zapitkivo. Taj divan je trajo priko pet sati a snimio sam ga na magnetofonu. Od njega sam sazno nikolko važni stvari koje mi i danas osvitljavaje zamršene odnose Bunjevaca, posebno spram vire i crkve.

Imo je dida-Ivan puno kritike na račun popova. Ko zidar jednom prilikom je ništa opravljo u klosteru kod apacija, pet-šest kuća dalje od naše kuće u Bunjevačkom sokaku.  Tom prilikom je, zarasle u bršljan nuz visoki zid, kojim je samostan bio opasan, pronašo listve. To je prokomentariso:

–     I popovi su živi ljudi, pa ni čudo …

Rado i nikolko redi dida-Ivan mi je divanio o događaju prilikom svoje posite bratu Ferku, kantoru katoličke crkve u Santovu. To je bilo nigdi krajom 19. vika. Od Sombora do Santova išli su kolima s upregnitim konjima a to putovanje je trajalo dobri pet sati. U Santovu je brat Ferko priredio užnu. Taman su sili za astal, kad se Ferko trgne:

–     A, pa ja imam u dvanajst misu. Moram oma ić. Al vi se ne sikirajte. Brzo ću se vratit.

Didi se učinilo čudnim da će se Ferko tako brzo vratit. Misa je obično trajala oko sat vrimena. I zaista, Ferko se vratio, nije prošlo ni puni polak sata.

–     Šta se dogodilo? Pa ti si se vratio tako brzo! – reko je dida svom bratu.

–     A, ni to tako – odgovorio je Ferko. – Ja sa mojim popom imam dogovor. Kad je njemu potribno da prije vrimena završi misu, on počne čitat svetu knjigu s kraja. Onda ja zasviram na vorgulama kraj mise. I misa se završava. Kad je meni potribno, ja zasviram s kraja mise, pa popo priđe na čitanje s kraja svete knjige. Kad tako skratimo misu, Šokice se čude i krste, al se ne bune.

Taj događaj, dida-Ivan je takođe komentariso na svoj način:

–     Eto, i popovi obavljadu svoj zanat ko i svi drugi. I oni švindluju.

I pored ovi, i drugi saznanja o popovima i crkvi, dida-Ivan je ipak redovno odlazio na nediljne mise u Novu somborsku crkvu (karmelićansku). To mi se činilo čudnim pa sam ga, tokom razgovora iz 1965. godine, zapito:

–     Kako da iđete u crkvu a imate toliko kritike na račun popova?

Njegov odgovor mi je objasnio značaj i ulogu virske organizacije – crkve u društvenom životu Bunjevaca.

–     Vira je potribna jel se oko čega moramo okupljat, ko čele oko košnice.

Za pastirski narod, čija plemena i rodovi-bratstva su raštrkani po teško prohodnim planinama, okupljanje na nikom, od sviju cinjenom mistu je način održavanja društvene veze, postizanja dogovora, razmine informacija, upoznavanja budući supružnika…

Crkva sv. Spasa iz 9. st., na vrh Rici (Vrlika), Cetina, Skup vlaškog plemena, 19 vek.

Okupljajuć se oko virske institucije-crkve (el kapele/ križa, kako su to činili Bunjevci nakon doseljenja u Bačku) bunjevačka plemena su održavala svoj etnicitet, postojala su ko etnička zajednica. Slika iz 19. vika, pokaziva okupljanje jednog pastirskog plemena iz Cetinske krajine oko ruševine Crkve svetog Spasa iz 9. vika.

Ako je virska institucija – crkva, za Bunjevce tradicionalno bila košnica, oko koje se odvija njev društveni život, to se danas teško mož kazat za crkvu, koja ne priznaje Bunjevce, njevu ikavicu već odavno ne koristi u virskim obredima, propagira hrvatstvo Bunjevaca. A Bunjevci su i danas raštrkan narod, kojem nedostaje košnica oko koje bi se okupljali. Ulogu take košnice nisu u stanju priuzet političke stranke. Taku ulogu, po svojoj prirodi, mož ostvarit Bunjevačka matica. Oko Matice, ko nezavisne, nedržavne organizacije okrenite društvenom povezivanju, dogovoru, kulturnom životu, nigovanju svega šta je važno za etnički i nacionalni identitet bunjevačkog naroda, Bunjevci se mogu okupljat ko šta su to činili njevi pradidovi.

Kad sam se 2009. godine, učlanio u Bunjevačku maticu u Subotici, osićo sam da sam ušo u kuću koja pripada svim Bunjevcima. Tako osićanje mi je nedostajalo cilo vrime nakon mog odlaska iz roditeljske kuće u Somboru. Matica mož bit ta kuća bunjevačke integracije, na koju se mogu oslonit Bunjevci digod oni živili. Osnivanje ogranaka Bunjevačke matice, dostupni svim Bu-njevcima, pa i onim šta su se udaljili od bunjevaštva, potriba je koja ovu instituciju okupljanja i zbližavanja čini neophodnom  organizacijom, košnicom sviju Bunjevaca.

Obnova poharani bunjevački dvorova

Kad sam u februaru 2008. godine positio Amalku u Somboru, obišo sam nikadašnju dida-Ivanovu kuću u kojoj sam se rodio i proživio ditinjstvo i mladost. Radovo sam se da ću je opet vidit, onaku kaku sam zapantio.

Bio je lip, sunčan dan. Pono sam foto aparat da slikam sve šta me podsića na zapanćeni krajolik mog ditinjstva. Očekivo sam da ću vidit i arteski bunar na Rajčuri, koji je opivan u onoj čuvenoj pismi o Somboru (“U tim Somboru…”).

Već kad sam došo do one bać-Josine kuće na ćošku Bezdanske i ulice Janka Veselinovića, svatio sam kako je od moje slike iz snova i panćenja malo čeg ostalo. Nove kuće saziđane. Od Rajčure ni traga. Dugačka gvozdena, žuto ofarbana ograda koja sad opasiva dičiji vrtić. Di je bio arteski bunar, sad je jedna od kuća tog vrtića.

Lipo je vidit kako je uredito al je i tužno šta nema ni traga jednog svita šta je tudan vikovima nico, radovo se i tugovo. Al neka. Možmo sačuvat svoja sićanja u snovima i memoarskim biluškama. U umitnosti.

Lipo je kad svit napriduje, al je teško privatit potpun zaborav sveg šta je bunjevački narod stvaro. Barem da su vratili ime Bunjevačkom sokaku, pa da se zna da su tu nikolko vikova živili, a i danas još žive, Bunjevci.

Kad sam dospio do ćoška didine kuće – di se završava nikadašnji Bunjevački sokak – imo sam šta vidit! Tuga me spopala kad sam svatio da je ta kuća pripuštena “zubu vrimena”. Zid litnje kujne spram sokaka zjapi porušen, ko da je niki aramija poaro.

A tu je bila katlanka u kojoj se, u vrime mojeg ditinjstva, topila mast i kuvo pekmez od šljiva. Sve je mrišilo a dida-Ivan i majka-Mara su od ranog jutra imali pune ruke posla. A bio je tu i didin verštet, tišljerski i šloserski. Tu je pravio i svoje tambure, pa i violinu za mene. Jel bio je dida-Ivan pravi ezermešter.

A sad? Sa sokaka zjapi razvaljen zid litnje kujne. Prava poharana bunjevačka kuća.

Al nije to tako samo sa kućom dida-Ivana u nepostojećom Bunjevačkom sokaku u Somboru. Kad sam se vratio Bunjevcima, u Su-botici i Somboru, i ovom mojem malom bunjevačkom jatu u Novom Sadu, svatio sam da su i ovi naši zajednički bunjevački dvorovi u takom stanju poharane kuće. Odneli aramije cilo nasliđe Bunjevaca. Ostali Bunjevci brez pisama, književnosti, istorije. Digod se okreneš, na svaku bunjevačku baštinu metili svoje etikete. I nikom ne pada na pamet da ji skine i vrati u stanje prije nesrićne zabrane Bunjevaca ko narodnosti.

Još malo pa nikom ne pada na pamet ni da se odupre onim aramijama šta po internetu obiđivaje Bunjevce ko nike martoloze šta ji Milošević naoružo i puštio da satiru vojvođanske Hrvate. Iako su to bunjevački rodovi, braća i sestre, skoro polak vojvo-đanski Hrvata. Ko da su Bunjevci izmišljena, “umjetna” nacija, koja zasluživa da je uništavaje u novom bombardovanju Srbije. (Tom se nada niki anonimni, a ipak znani, Maximus Confessor na SuboticaInfo portalu). A sve dok se taki ideološki aramije baškare po kulturnom i političkom prostoru Vojvodine, Bunjevci će nailazit na priprike u ostvarivanju svoje obnoviteljske namire, pa i elementarne ravnopravnosti.

Kako obnovit poharane bunjevačke dvorove? Kako oživit sve šta je u tim dvorovima dragocino i privlačno Bunjevcima i svim njevim preteljima? A ne učinit te dvorove muzejom nit kapelom. I tušta drugi pitanja navire. Ima o čemu prisićat se, razmišljat i pisat memoare.

* Aleksandar Raič je rođen u Somboru 1938. godine di je završio osnovno škulovanje i gimnaziju. Osnovne i magistarske poslidiplomske studije završio na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Doktorat iz oblasti političke ekonomije stekao na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Profesor na Univerzitetu u Novom Sadu od 1974. do 2004. godine i na Sportskoj Akademiji u Beogradu od 1993. do 2008. godine. Bio urednik omladinskog lista za književnost i društvena pitanja „Pokret“ u Somboru i časopisa „Privredna izgradnja“ i „Savremenost“ u Novom Sadu.  

_______________________________________________________________

Bunjevački prigled, 2012/1, str. 114-118.

Jelisaveta Zidarević Kalajdžić

Sićanja neće nestati

Prije dvi nedilje išla sam u moje rodno misto Sombor. Kad god  tamo putujem čim ugledam dva tornja Nove crkve, pogled mi se otima u livu stranu ne bi li ugledala toranj male kapele Snižne Gospe  na salašima „Čičovi „. Kapela je na brežuljku, a u podnožju je salaš mali na kome  su davnih godina živili i radili kao kapelani moja teta Franca i tetak Jozip sa svoje četvoro dice. Davno, davno tamo bila nisam, ali sićanja nisu izblidila i svaki put kad se vraćam iz Sombora obećam sebi da ću sledeći put sigurno otići do tamo. Nekad davno, krajem četrdesetih u prošlom viku provodila sam divne dane ditinjstva.

Isplanirali smo moj brat i ja da ove godine prid Uskrs sve to obiđemo . Tako je i bilo. Već na samom početku shvatila sam da više nema stare drvene ćuprije priko kanala i litnjeg puta , sada se iđe priko velike ćuprije i finog asfaltnog puta. No, dok se približavasmo kapelici pripoznala sam stare jablanove koji su sada pravi gorostasi i miris trave me je podsetio na dane kad sam sa mojom mamom Sofijom pišice gazila po prašnjavom ili blatnjavom putu do moje drage teta France. Zimi je uvek dolazio tetak sonicama po nas. I mada je sada sunce sijalo, drveće ozelenilo, mirisi voćki opojno mirili ….ja sam u u mislima bila na sonicama koje su vukla dva divna čilasa umotana u opakliju. Klizili smo  uz salaše i  zaleđeni kanal na najlipše zimovanje. Svake godine smo mama i ja provodili desetak dana na prelu  kod tete na salašu. To su zaista bili nezaboravni dani. Na trenutak sam se vratila iz sanjarenja, da bih pogledala da li je slika iz moga sićanja potvrđena. Da, ponešto ….kapelica je još uvek ista i lipo je održavaju novi kapelani, salaš nije porušen, ali je dosta izminjen. Ostala je još uvek ona soba sa velikom paorskom peći gde smo provodili nezaboravne večeri uz banak. I opet dok sam sve to posmatrala sićanja su navirala čula sam čak i glas moje mame i teta France, njih dvi su bile nerazdvojne kao divojke. Majka Kata i dida Josa su imali trinaestoro dice ….od kojih je sedmoro doživilo duboku strarost. Ja sam bila najmlađe dite u familiji pa se baš i ne sićam majke i dide … ostali su mi bili dragi, ali najviše moja teta Franca.

Život na salašu je bio divan za nas dicu naročito kad smo u gostima, ali za tetu i tetka je bio dosta težak. Zimi je znao napadati snig da skoro zavije salaš  i štale za životinje koje je tribalo raniti i timariti. Obožavala sam konje, često sam sa tetkom i muškom dicom provodila sate i sate u štali. Bilo je i krava, taj miris životinja mi je i danas drag. Na salašu je bilo svega za jisti, čak i u teška vrimena koja su bila podkraj četrdesetih. Okolo salaša je bio lip vinograd  i voćnjak  pa malo zemlje na kome se sve sijalo i sadilo, ništa se nije kupovalo u špeceraju, možda samo malo šećera i drugih sitnica. Tako su naši Bunjevci salašari živili .

Nama dici nikad nije bilo dosadno. Dok se loži paorska peć, misi kruv i mirisne lepinje….mi dica biramo najlipše ogrizine uzimamo naoštren nož i pravimo sebi igračke. Divojčice lutkice  kojima pravimo haljinice od ljustika, a derani prave paorska kola sa točkovima. Kad se najidemo  vruće lepinje namazane sa finom mašću izađemo napolje da napravimo Sneška Belića sa starim loncom na glavi i šargarepom umesto  nosa. Ugarcima  pravimo oči, puceta i zna se korovača metla umesto ruku. U svemu tome nam je zdušno pomagao veliki Šarov koga su ponekad  pustali sa lanca. Bio je to divan čuvar salaša. Bilo ih je ponekad i dvoje .

Prođe vrime odčas. Mama i teta spremaju užinu. Omiljena jila svih nas su bila „cakum-pak“ gra sa rebrima i kuvani kukuruz u zrnu koga  cilo poslepodne jidemo.  Meni je omiljeni ručak bio paradajz čorba i krompirača  sa kobasicama u velikoj plehanoj tepsiji. Takvu krompiraču niko nije znao praviti. Naravno sve se to kuvalo i peklo u paorskoj peći. Sarme  u zemljanom loncu su se takođe kuvale u peći ….Bože koji mirisi! Nediljom je bilo sve po redu …supa, sos i rimflajš….pa pileći paprikaš, pa pečenje i na kraju bunjevačka gibanica (štrudla) sa makom.   Posle tako obilnih jidenja….tetak je upregao sonice i vozo nas duž kanala. Veća dica su se šlićugala po zaleđenom ritu, a mi manji smo gledali sideći u sonicama na slami zaogrnuti opaklijama. Šlićuge su pravila velika dica sama od parčeta drveta na koji se pričvrstila deblja žica. Nikada ne mogu zaboraviti kako su ritovi bili zimi čarobni, a bome i u proliće kad procvetaju žute perunike …..Sada više tog rita nema, tu je prokopan novi kanal, ali perunike još uvek rastu.

Kad se dobro smrznemo utrčavamo u sobu i nanižemo se oko banka ……teta nas nudi kolačima i pita hoćemo li dunsta. Spajz prepun divnog dunsta, neznaš kojeg bi. Polako sunce zalazi, dođu još neke žene sa obližnjih salaša, svaka donese neki šlingeraj i eklicu da ekla cipelke od vune. Pričaju se razne priče, mi dica načuljimo uši da nam ne bi neka promakla …ali se desi da u zapećku zaspimo omamljeni toplotom. Tetak i drugi muški sa obližnjih salaša, zna se, odoše u bircuz. Nećete virovati još uvek postoji i to direkt kraj škule. Škula više ne radi, nema dice, a i što ih ima iđu u varoš. Više se ne prežu kola i sanke, svi imaju aute, a ja mislim na konje koji jure i pored toga što se nikud ne žure …Ah, ta sićanja…

Sićam se i večeri kad se sve smrkne, lampa petrolejka se gasi i cela soba utone u gusti mrak. Komšinice polako odoše kući, ali muževi se ne žure, čujem kako teta kaže …ovaj moj će se opet nacvrcati …Poležemo tako oko peći, mama i teta nam pričaju priče o vilama, zlim vešticama, a bome i o vukodlacima. Mi se šćućurimo i svaki šum nas zaplaši misleći da će koji iz priče da se pojavi. Tešilo nas je to da će Šarov da nas brani, on je neustrašiv. O da, sićam se da je bila i neka priča o „mrakavcu“, njega sam se najviše plašila. Tako pozaspasmo, a teta i mama su još pričale o nekim stvarima koje nisu bile za dicu i ništa nismo razumili. I,  tako nedilja dana prođe za tren, tribalo je ići kući. Tetak opet preže sonice, a ja plačem svi me teše da će uskoro doći lipo vrime pa ćemo opet u goste. Suze zaustaviti nisam mogla. Da, bilo je još nikoliko takvih godina, a onda je dosla škula, pa smo na kapelu išli samo za proštenje i ponekad nediljom, uskoro se moja teta preselila u varoš. Šta reći, pa eto da sam plakala i pre dvi nedilje kad smo sili u auto i krenili kući ….Imala bi vam još dosta divaniti, ali ostaviću to za drugi put …sićanja neće nestati.

_______________________________________________________________

Bunjevački prigled, 2012/1, str. 119-122.

Jelisaveta Buljovčić Vučetić

Tri memoarska zapisa

Mezinkovo klapljenje

Liti dok je dan podugačak i kad se puno radilo uvik je imalo pomalo vrimena da se sidne, pripovida i nasmije. Tako je jednog litnjeg dana mezinak Luka malo svratio kod dida Jose, da se malo ispričaju, nasmiju. Kad se ispripovido sa didom, svratio je u litnju kujnu uzeo stočić i sio isprid kuće u ladovinu. Svi smo se okupili oko njega jer smo znali da će štogod stvarat. Ko došo je poslom pa da sidne malo da se odmori a uvik je volio da se šali. Počo je svoju pripovitku, kako je klapio da ga štogod guši. Trgo se iz sna i na prsima u mraku napipo đuvto. Kad ga je uzo u ruku đuvto je nestao a u ćošku sobe se stvorila vištica. On se uplašio, skočio na noge, a vištica na njega, pa su se rvali dugo ali on je pobedio i ona je nestala.

Posli tog on je zaspao, do zore se nije budio niti je još štagod klapio.

Katina izložba šlingeraja (Jesen 2009)

Da li postoji slučaj ili ne, ali slučajno sam se našla u Subotici u vrime kad je otvorena izložba ručni radova u KUD-u „Bunjevka“. To nije baš veliki prostor, ali kada sam ušla bila sam očarana šlingerajem koji je bio izložen. Šlingovane uzgljance, uzgljenčice, virange, pregače, košulje i drugi vezeni predmeti, bili su tako ispeglani i uštirkani da su dubili na postavci i svitlili bilinom prosto nestvarno ko da su od bilog cakla na koje je napadao snig, Bila je namišćena bunjevačka čista soba ko kadgod na salašu. Bilo je tu i pribora za vezenje i trukovanje i predenje i štrikanje.

Dica si bila obučena u bilu šlingovanu nošnju ko male manekenke ličile su na bile paune sa raširenim repom. Nošnja je bila uštirkana i ispeglana tako da nije bilo ni jedne mrskice na nošnji pa je delovalo prosto nestvarno ko da su bili anđeli sašli sa nebesa da nam ulipčaju  veče, a sve je dubilo na dici ko da je od kristala ili porcelana.

Prostorija je bila puna na otvaranju, ali se nije osićala tiskoba, jer je ta bilina i lipota  osvežavala prostor i prosto postajala svetilište, u umetnosti ženski ruku  koje mogu sve to uraditi da sve izgleda prosto nestvarno.

Nikad neću zaboraviti taj utisak lipote, koji me je podsitio na čistu sobu koju je svaki salaš imao. Sićam se dida Josinog salaša i čiste sobe na malom Paliću, di smo bili išli za vrime škulskog raspusta  da pomažemo i da se sigramo, kupamo na malom Paliću.

Kada smo ulazili u čistu sobu imali smo osićaj da ulazimo u kućno svetilište, jer su svete slike Srca Isusovog i Srca Marijinog bile u pročelju iznad kreveta suprotno od vrata,  pa se to prvo vidilo. Kad se otvore vrata uvik se osića miris sezonskog voća, čistoće i mirišljivog sapuna. Na dolafu se bilio izštirkani šlingeraj, a najčešće su mirišile jabuke i tunje poslagane na šifonjere i pored porculanski sudi na dolafu.

Porculanski sudi su se koristili samo za velike svetce, svatove ili kad dođu važni gosti.  Šlingovane virange na kojima su bili urađeni anđeli u vincu od cvića, propuštali su svitlo koje je padalo na astal u sridini sobe  na kome je bio čaršap od pliša, a priko njega mali milje čaršapić od bilog veza. Na krevetima su bile izgljance od šlingeraja ispod koga je bio umetak od satinske svile da bi šlingeraj bolje došo do izražaja. Na safunjerima su bile duncoške boce pune ili prazne. Pune boce dunca su ličile na šarenu dugu boja od raznog voća. Tu je bilo dunca od zardelija, pa još sa oljuštenim špicama koje su se bilile između zardelija. Pa bile kruške, zelene piskve, crvene trišnje, bordo višnje, žute tunje i drugo voće. Sve te šarene boje su mamile pogled i prijatan ukus u ustima koji je otvarao apetit.

U jednom ćošku je bio rav za kapute, koji su se nosili u svečanijim prilikama, a nisu se držali u šifunjerima, jer bi puno mista zauzimali.

Puno vrimena je prošlo od kad nisam vidila čistu sobu u kućama, ali ova izložba u KUD „Bunjevka“ me potsitila na vrime ditinjstva, kada smo sa strahopoštovanjem ulazili u čistu sobu, samo kad nas je majka ili tetke slale da im štogod donesemo.

Berba krušaka u Tavankutu  (Jesen 2003)

Kadgod je bilo drugačije vrime. Priroda je bila čista, nije bilo razbijenog cakla ni konzervi, pa čim se vrime odlipša, dica su volila ići bosa a i stariji nisu zabadavad trošili obuću. Pa tako kad smo pošli kod matore tetke u Tavankut, čim smo sašli iz voza, dica ko dica, svi smo se izuli, pa obuću u ruke. Sićam se puta od stanice do crkve, staza još bila mokra od poslidnje kiše.

Kod crkve, di je staza skrećala u baba tetinu ulicu, bila je mala dolja pa je tu stajala voda i napravilo se blato žitko ko ušećeren med od bora, taman i gust. Mi smo dica prošli kroz blato a od blata su nam noge bile crne i sjajne ko da smo obuli lakovane čizmice.

Malo dalje od crkve bila je baba tetina kuća, koju smo svi zvali matora Tetka jer je to bila najstarija didina sestra. Kad smo ušli u avliju, svi su nas lipo dočekali veseli i nasmijani. Baba tetu i tetka smo poljubili u ruku, ko što je tada bio red, pa smo svi sili za astal u ladu, da se malo odmorimo i da se stariji ispripovidaju. Ujna i ujo su poslovali oko užne, jer se spremala dobra ila i svega je bilo na astalu. Moglo se birati jer je naspremano  toliko da je polak priteklo za večeru. Bilo je posli užne i pogače sa makom, što smo mi dica najviše volili.

Posli užne svi smo uzeli kotarice i košarove i pošli u vinograd di je voće bili između redova loze. Brali smo nacike kruške zrilije za ilo i pekmez a zelenije za dune. Imalo je dva tri drveta baš velika i visoka i puno je zrili otpalo pa smo prvo te pokupili za cefru.

Zrile kruške su se žutile iz lišća ko da je drvo okićeno žutim dukatima, a mrišile su na sam voćni nektar. Nije bilo lako tako visoko i veliko drvo obrati, ali bilo nas je dosta i prije mraka sve je bilo gotovo. Ujo nas je zvao na večeru, ali smo morali žuriti na voz da se vratimo u varoš, jer se sutradan moralo ići u škulu a baćo na poso.

_______________________________________________________________

Bunjevački prigled, 2012/1, str. 123-124.

Kata Mirić

Anka

–           Pajo, eno iđe teta!

Pajo istrči na kapiju krene putom prid nju. Kako je on volio ovu tetu. To je bila baćina najmlađa sestra i do prije nikog vrimena je bila s njima na salašu a onda je očla, kazali su mu da se udala. I ona je zdravo volila Paju pa je dolazila kod nji u goste kad god je mogla. Kad bi poručila da će doć Pajo je toliko željno iščekivo da su ga veliki i zadirkivali.

–           Pajo, neće doć teta.

–           Oooooooće!

Kad je već tribala stignit, opet su ga zadirkivali:

–           Pajo, ne iđe teta.

A on bi viknio:

–           Iiiiiiiiđe!

Kaka je to dragost bila kad stigne teta, ona je uvik imala vrimena da se s njim sigra, da ga pomazi. Nana i baćo su vazda imali posla a i drugi u kući se nisu baš s njim babiškovali. Zato se Pajo najviše sigro s malim mačićima, štencima, pilićima, tog je na salašu uvik bilo. A onda su mu jedared kazali da mu se rodila sestrica i da će se zvat Anka. Obradovo se Pajo da će se imat s kim sigrat kad malo naraste. A dok je tako bila mala moro je često da pazi na nju, da joj metne dudlu u usta kad plače, da je žuža u ljulji, jel samo da pazi da ne padne s kreveta.

Kaže jedared baćo da će svi ić na Bunarić, nosiće i Anku. Pajo nigdi nije išo dalje od crkve di su ga nediljom nosili. Uprego je baćo konje i nije bilo sritnijeg diteta od njega. Tamo je vidio puno svita, na kraju mu je već i dosadilo a i Anka je vazda plakala. Posli tog vrimena Anka se razbolila, nike starije žene su kazale da je dobila sunčanicu na Bunariću. Onda su mu jedared kazli da je Anka očla na nebo, med anđele. Nije smio pitat jel se otaleg mož vratit, samo je znao da to štogod zdravo nije dobro. Opet je osto sam i uvik je željno iščekivo tetu. Dani su prolazili, na salašu su svi dani isti, ne zna ni koliko vrimena je prošlo kad su mu kazali da mu se opet rodila sestrica. Znao je sad da je to štogod zdravo lipo, da se svi raduju pa se i on obradovo. Teta je poručila da će doć vidit bebu. Vidio je kako iđe još izdaleka i potrči prid nju i vičući:

–           Došla nam je Anka!